текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Архитектонски рад Александра Дерока (2)
јући се свагда за њихово очување. То је и изложио у посебној расправи Заштита
сеоских и градских насеља као споменика културе, залажући се за очување његове
целовитости. Посебно се осврнуо на примену закона о заштити споменика културе
када је у питању градитељство етнографске вредности. Богато познавање народне
архитектуре и народних обичаја охрабрило га је да о својим сазнањима пише
и изван наше земље, а све је бриљантно закључио двема књигама: Фолклорна архитектура
Југославије (1964) и Народно неимарство (1968).
Заштиту старих градова Дероко је сматрао врло важном облашћу рада. Један од
начина да се отргну од заборава и занемаривања било је систематско бележење и
објављивање података о њима. Треба рећи да је у том домену Александар Дероко
постигао највише. Био је пионир истраживања старих средњовековних фортификација,
после чега је у том правцу наставио проучавања чији је исход више десетина
расправа и неколико књига. Већ 1937. написао је запажену студију о нашим
старим тврђавама, а своја истраживања ширио је и на римске каструме и рановизантијска
насеља, као и на Царичин град, који је ископавао заједно са Светозаром
Радојичићем. Тако је постао наш најбољи познавалац старе тврђавске архитектуре.
Његова брига била је и будућност тих вредних остатака нашег средњовековља
због чега се у неколико махова освртао на проблем њиховог очувања. Године 1951,
само неколико година после оснивања државних институција за заштиту споменика
културе, Александар Дероко је већ указивао на питање опстанка старих
тврђава (Конзервација старих градова, Зборник ЗСК 1951), а уследила су и темељна
истраживања Смедеревског града, Голупца, Рама и издавање прве синтезе
о њима: Средњовековни градови у Србији, Македонији, Црној Гори, Београд 1950)
после чега није прекинуо да их истражује и допуњава новим сазнањима, заузимајући
се посебно за заштиту дворца деспота Ђурђа Бранковића.
Дероко је својим заузимањима и личним ауторитетом ширио интересовање како
за народно градитељство, тако и за тврђавску архитектуру. Рад који је започео
наставили су бројни млађи архитекти и археолози ослањајући се увек на Дерокове
исходе и гледишта. Ти бројни наследници чине данас упечатљив одред чувара
оставштине за коју се Дероко тако ватрено заузимао.
Ови сажето изложени подаци о активностима Александра Дерока у заштити градитељске
баштине не приказују у довољној мери суштину његовог доприноса овој
области рада. Јер, професор Александар Дероко је у време трајања социјалистичког
реализма у архитектури једнако као и за време позније свеопште униформности
грађења, скретао пажњу на лепоту и вредности старе сеоске и градске или
монументалне, односно свечане архитектуре и на њену саображеност са подручјем
у којем је настајала. Посредством знања које је ширио и естетских мерила која
је развијао, заснивала су се нова гледишта и образовали системи мишљења чије
је исходиште данашњи свеопшти позитиван однос према градитељској баштини,
у чему се огледа у највећој мери суштина Дероковог доприноса њеном очувању.
Градитељска баштина је постала активан чинилац чак и савременог архитектонског
стваралаштва, јер подстиче изналажење нових форми градњи примерених
нашем поднебљу и традицији.
205