текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Милка Чанак-Медић
Веома одговорну и важну дужност имао је Александар Дероко као члан Саветодавне
Комисије за очување архитектонских споменика при Синоду Православне
цркве од 1930. и у реорганизованој Комисији од 1936. године. Ту је непосредно
утицао на избор решења за заштиту неких значајних средњовековних цркава.
Васпитаван у духу владајућих Дворжакових начела по којима је предност пред
реконструкцијом давана конзервацији, Дероко се на пример залагао да се о варијанти
за заштиту остатака Бањске, које је Бошковић предложио, реализује варијанта
којој је сам Бошковић био најмање склон: да се конзервира затечено стање са
деловима дозиданим у турско време и зидови подигну до првобитних висина, али
да се додаци изведу опекама. Тиме су преостали делови несумњиво заштићени,
али је настала, морамо ипак признати, једна дисхармонична творевина.
Дероко се без прекида оглашавао у дневним листовима залажући се за очување
градитељског наслеђа. Проницљиво је наслутио да се његова заштита неће остварити
док сазнања о лепоти и значају старих градитељских творевина не буду
проширена на све слојеве друштвене заједнице, чињенице које смо постали и
ми свесни тек после многих година рада и истрајавања у његовом очувању. Међу
прве Дерокове апеле убраја се допис листу Време 1929. насловљен: Пропаст наших
старих манастира, и допис истом листу Наше старине, поводом дискусије
о потреби доношења новог закона о заштити споменика где је изнео важне податке
о преко две стотине забележених архитектонских споменика средњег века
„који се још држе“ и преко сто „оних у рушевинама“. Није Дероко пропустио да се
огласи ни када су радови били нестручно или погрешно изведени као на цркви
Светог Георгија у Подгорици што је осудио у чланку објављеном још 1931, у листу
Време под насловом Упропашћена црква у којој је крштен Немања. Редовно
је обавештавао јавност и о радовима у Жичи (Рестаурација манастира Седмовратне
Жиче, Време 1932).
Увек на бранику наших старина Дероко се можда чак преоштро осврнуо на покушај
раскопавања Светих арханђела код Призрена у циљу трагања за благом и
круном цара Душана. Тако се чак догодило да га је нападнути призренски судија
тужио и Дероку су досуђене неке казне. Када је о томе извештавао у листу Време
(1932) записао је: „За мене лично, нећу никада жалити ни највеће непријатности,
ни најкрупније жртве, само ако то донесе користи општој великој ствари: спасу
тих наших намучених старина.“
Александар Дероко је својим широким образовањем и изузетним сензибилитетом
умео да оцени које су занемарене, а вредне области старог градитељства. Зато је
проучавао и залагaо се за очување старих средњовековних градова-тврђава и народног
градитељства. Рано је почео да пише о старим тврђавама. Међу првима његову
је пажњу привукла Београдска тврђава (рад објављен 1931) а само две године
касније скренуо је пажњу научне и културне јавности и на народно неимарство и
убрзо посебно на брвнаре у рашком крају (1935). Имао је дара и истанчан укус да
оцени естетску вредност кућа у пољу, а један оглед посветио је естетици народног
градитељства у целини. Нису његовој пажњи измакли ни стари надгробни
споменици о чијем је ликовном богатству посебно писао, а свој истанчани сензибилитет
за народно стваралаштво исказао је својим кратким белешкама о деловима
кућа и неким занимљивим техничким решењима. Тако је писао о капцима на
прозорима и ћепенцима, о примитивним народним кључаоницама, о покућству
у старој сеоској кући, о главама димњака у нашој народној архитектури, заузима-
204