текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Архитектонски рад Александра Дерока (2)
Давидовице, на пример, начињени када је она била у већој мери сачувана него у
наше време, охрабрили њену потпуну обнову, недавно остварену. За извесне споменике
Дерокови снимци представљају прве потпуније архитектонске анализе и
прве теренске цртеже, као за скупину сакралних грађевина око Скадарског језера,
у долини Лима, објављене у поетично насловљеној расправи: На светим водама
Лима. Из тадашњих раних радова издваја се Дероково разматрање цркве манастира
Мораче, запажањима и тачном оценом њених конструктивних и стилских
обележја. Због тога је она остала незаобилазна основа потоњим проучавањима
обе грађевине и недавним рестаураторским радовима.
У заслуге за унапређење методологије не само истраживачког поступка већ и заштитних
радова на градитељским споменицима могу се убројити, дакле, Дерокови
радови на техничком снимању. Можда су најречитији доказ о томе његови
снимци Саборне цркве у Дечанима, објављени 1933, који представљају најстарије
тачне техничке цртеже те цркве. Употпуњени су забелешкама о скулпторалном
украсу вештим цртежима изузетног сензибилитета и дара да се препознају његове
праве карактеристике и вредности.
Већ у тим раним годинама Дероко је активно учествовао и у неким заштитним
радовима. Помагао је хонорарном професору Архитектонског отсека и начелнику
Архитектонског одељења Министарства грађевина архитекти Пери Поповићу,
при истраживачким радовима на старој цркви у Чачку, задужбини Немањиног
брата Страцимира, за коју је израдио техничке цртеже и помогао при изради једне
варијанте предлога преобликовања цркве у византијском стилу, која, међутим,
није реализована. Помагао је Пери Поповићу и при рестаурацији ексонартекса у
Жичи и при обнови цркве у Сопоћанима. У Жичи већ је претходно, у XIX веку,
био обновљен главни део Спасовог храма, али је ексонартекс остао у стању порушености
са кулом на прочељу која је досезала до трећег спрата. На кулу је био,
како је писао Дероко, накалемљен неки потпуно нестилски (у стилу војвођанских
барокних звоника), плехани кров. Намера је била да се ексонартекс и кула врате
што приближнијем првобитном облику, у чему се није успело. Иако је Дероко за
ексонартекс припремао подлоге за пројекат рестаурације, није беспоговорно одобравао
приступ Пере Поповића тим радовима. Много касније записао је: „После
је ту Пера Поповић надзидао врх те куле оним стилски сумњивим завршетком,
а такође и ону, не сумњиву, већ сасвим депласирану лантерну на ексонартексу.“
Дероко би вероватно био задовољан да је видео последње конзерваторске радове
у Жичи, којима је уклоњена та лантерна, а врх куле преобликован и стилски
усклађен са осталим делом храма.
Непосредније је Дероко помагао при обнављању порушених делова сопоћанске
цркве. Присећајући се неких давних дана забележио је не само тешкоће на путовању
до Сопоћана, већ се присећао и лоших услова за обнову сводова и калоте
куполе „на некој климавој импровизованој скели“ и опасности при њиховом прецизном
премеравању да би се „скројили шаблони“. Ни тамо све што је Пера Поповић
извео није опстало. Нешто због дотрајалости, али и потребе корекције висине
тамбура куполе, та калота око које се Дероко толико трудио, после је президана
и подигнута и исправљене су неке стилске омашке.
Сам или заједно са Пером Поповићем Дероко је начинио и пројекат за реконструкцију
цркве Самодреже код Вучитрна, од које су постојали само темељи
због чега је она слободно уобличена, али ипак саображена духу средњовековне
архитектуре.
203