текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

МИЛКА ЧАНАК-МЕДИЋ
Допринос Александра Дерока
чувању наших старина
Побуде Александра Дерока да проучава градитељско наслеђе и да се заузима за
његово чување могу се наслутити и сагледати само ако се познају околности у којима
је провео своје ране године у Италији где је понесено откривао непролазну
лепоту старих вредних здања, и опште прилике у Србији где је живео и стварао
по повратку из Италије, после окончања Првог светског рата. Тада је у пробуђеном
националном заносу настављено са истаживањем сопствене уметничке баштине
још већим полетом него раније. Једновремено се настојало да се у њој нађу
надахнућа за савремена остварења. Оснивана су друштва за неговање традиције,
као друштво Зограф око којих су се окупљали водећи српски учени људи. Био је
тиме заокупљен и млади Александар Дероко. На прво путовање са својим пријатељем
Растком Петровићем, упутио се са жељом да упозна српску средњовековну
баштину, и лепоту наших старих градитељских и уметничких творевина те епохе.
Можда га је то определило да се одмах после завршетка студија 1926. године
прихвати положаја асистента на Архитектонском отсеку Техничког факултета у
Београду за предмет: Византијска и стара српска архитектура, који је у нешто
проширеном виду постојао већ на Великој београдској школи 1903. године где се
уз проучавање византијског стила учило и пројектовање цркава. Одатле је, можда,
потекла идеја да знатно касније у програм своје наставе на Архитектонском факултету
уврсти и пројектовање засновано на елементима народног градитељства
што је била антиципација познијих програма напредних архитектонских школа
у свету, а његове идеје о ослањању на старо народно градитељство у савременој
архитектури, претходница данашњих прихваћених гледишта у једном сегменту
стамбене архитекуре.
Дероко је много путовао и истраживао нашу националну баштину. На тим путовањима
суочио се са лошим стањем и небригом за споменичку баштину и често са
угрожавањем опстанка неких међу значајним градитељским и уметничким творевинама.
Још као студент, давне 1923. године изрекао је свој суд о томе у часопису
Мисао у чланку: Поводом једног С.О.С. апела још од пре двадесет година, присећајући
се речи професора Архитектонског отсека Техничког факултета у Београду
Андре Стевановића у његовој приступној академској беседи, где је упутио апел:
„да се сачува све оно што би могло послужити као сведок културног развоја и напретка
српског народа у Средњем веку“.
Највећи Дероков допринос очувању градитељског наслеђа проистекао је из његових
путовања и савесног бележења података, започетих већ са Растком Петровићем,
а настављених са истакнутим француским византологом Шарлом Дилом.
Касније је и сам продужио иста истраживања. Драгоцена обавештења о неким
старим здањима, или само њиховим деловима који више не постоје, имамо благодарећи
тим раним белешкама младог Александра Дерока. Тако су његови снимци
202