текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Михајло Митровић
један персонални досије а не отвара пут једног бесмртника, јединствене и непоновљиве
личности наше културе?
Не улазећи у техничке непримерности као што су неисправно озвучење, неред
са погребним помагачима или сам чин спуштања ковчега у раку, има још врло
осетљивих питања које би требало расправљати на разумном и одговорном месту.
Више институција и више појединаца који су организовали и учествовали у
сахрани Александра Дерока, затим неки који то нису а требало је да јесу, морали
би испитати, ако не своје савести, а оно бар своје понашање.“
Оно што је енигматично: поред гроба је био постављен строј војника, са шлемовима
и пушкама, који су требали, како се спушта ковчег, да испале почасни плотун.
Када се као последњи говорник на гробу појавио тада млади свештеник, Дероков
парох, данас старешина Саборне цркве, отац Петар Лукић, и када је почео да говори,
пошто је био свештеник (а тад било незамисливо да црквено лице званично
говори), тог тренутка официр је командовао да се пушке врате на раме и да се
вод војника удаљи са сахране. Дакле, то је била фантастична слика о нашим наравима,
о нашем поштовању људи, о нашој искрености и, нада све, колико за нашу
средину мало значе и највећи архитекти. Нико није очекивао да Дероко, који је
имао велики углед, не само као архитекта, већ као, интегрална, велика личност
српске културе, може обако нешто да доживи. Ово на крају су можда емотивне
речи, али сам сматрао да овакав испраћај добро слика наше време и опроштај од
мога драгог професора.
Проф. др Михајло Митровић рођен je 1922. г. у Чачку. Дипломирао је на Архитектонском
факултету у Београду 1948 г.
Радио у Урбанистичком заводу С.Р. Србије, потом као оснивач и шеф Пројектантске групе
и директор „Пројектбироа“, редовни професор Факултета примењених уметности у
Београду. Био генерални секретар Савеза архитеката Југославије и председник Већа добитника
награде за архитектуру Србије.
Бавећи се урбанизмом, урадио генералне планове за већи број места у Србији (Трстеник,
Зајечар, Ниш, Пирот...) Аутор је 120 реализованих архитектонских пројеката, 20 награђених
конкурсних радова, 10 књига, 3 самосталне изложбе, низа архитектонских критика и
публицистичких радова (дугогодишњи сарадник „Политике“, НИН-а, „Ока“, ТВБ и др.).
Добитник је великог броја награда и признања међу којима: Октобарске Награде Београда.,
две „Борбине“ награде, Велике награде САС за целокупно стваралаштво, Седмојулске
награде Владе Србије за животно дело, награде УЛУПУДС-а за животно дело. За почасног
доктора Универзитета у Београду проглашен је 1999.г
Главна дела: Одмаралиште „Нарцис“, Златибор, Стационар ОУН , Бања Ковиљача, „Genex
centar“ (Нови Београд) , „Западна капија“ (Нови Београд, 1980), хотел „Путник“ (Нови
Београд, 1971), Храм светог Василија Острошког, Нови Београд, велики број блокова,
стамбених зграда и ентеријери широм Србије
Најзначајније књиге „Градови и насеља у Србији“ (1953), „Новија архитектура Београда“
(1975), „Allis is architecture“ (1989).
200