ÑекÑÑ - Univerzitetska biblioteka "Svetozar MarkoviÄ"
ÑекÑÑ - Univerzitetska biblioteka "Svetozar MarkoviÄ"
ÑекÑÑ - Univerzitetska biblioteka "Svetozar MarkoviÄ"
Create successful ePaper yourself
Turn your PDF publications into a flip-book with our unique Google optimized e-Paper software.
Архитектонски рад Александра Дерока (1)<br />
стовима који су сви одреда били стручно драгоцени и значајно су доприносили<br />
афирмацији архитектуре. И сам се 55 година бавим архитектуром, и добро знам<br />
какав је њен статус у нашем друштву. То стање се није много поправило од поратних<br />
времена до данашњих дана. Јавном животу и властима које добрим делом<br />
утичу на то да једна област културе или напредује или назадује, много су ближе<br />
забављачке уметности, њима је архитектура, увек била на најнижем месту.<br />
Пошто сам сматрао да нас тројица референата овде треба макар зрно нечега документарног<br />
да искажемо, желим да вам прочитам један кратак текст који сам<br />
написао недељу дана после Дерокове смрти. Тај текст никада није објављен. У то<br />
време на Другом програму Радио Београда водио сам из недеље у недељу емисију<br />
Путевима културе у којој сам коментарисао значајне догађаје из области културе<br />
и архитектуре. Те недеље за мене је главна тема била смрт Александра Дерока.<br />
То што сам тада написао отишло је у етар и није нестало, али ето ја сам га нашао<br />
у својој архиви. Врло је кратак и ја ћу вам га прочитати, пошто он убедљиво говори<br />
колико је наша архитектура ниско рангирана у односу на све друге области<br />
културе. Толико да то ни један Дероко није могао променити. Колико је тачно ово<br />
што кажем показаће се кад га прочитам.<br />
„Прошле недеље (9. 12. 1988) је у Београду, у свом родном и радном граду, преминуо<br />
и у њему сахрањен архитекта Александар Дероко, академик, професор универзитета,<br />
и сада биографи бележе читав низ различитих занимања којима се са<br />
највишим резултатима бавио овај великан наше културе. Рођен у прошлом веку<br />
имао је срећу да преживи цео овај бурни 20. век и да се у том дугом времену с колосалном<br />
снагом понесе с безбројним празнинама наше културе, у првом реду<br />
историје архитектуре и историје уметности, и да нам остави читаву једну ризницу<br />
открића, докумената, забележја, цртежа, слика, фотоса и капиталних књига са<br />
сигурним научним судовима. Сам, само са својим сопственим прстима, великим<br />
заузимањем, ерудицијом, истрајношћу и одрицањем урадио је више него читаве<br />
институције. Све је то било толико јасно и убедљиво да је Дероко био изузетно<br />
поштована личност, да је за свој допринос архитектури Србије за живота добио<br />
многа највиша друштвена и стручна признања, међу којима и Октобарску награду<br />
за животно дело.<br />
Нажалост, прошле недеље у дану којем се последњи пут Дероко тада већ мртав<br />
налазио међу нама, када смо требали да се физички дефинитивно растанемо од<br />
њега, уместо достојанственог опроштаја збила се у тузи недолична погребна церемонија.<br />
Тешко је сачинити редослед непримерности, а веома је осетљиво и<br />
неприкладно говорити о неким детаљима једног метафизичког тренутка, али<br />
збуњеност присутних и коментари после погребне церемоније морали би бити<br />
уистину сагледани. Преузимам овим коментаром тај ризик, износећи нека неразумљива<br />
догађања. Како то да испраћају архитекте, носиоцу велике награде за<br />
архитектуру Србије нико од еснафа ничим не покаже и речју каже да одлази доајен<br />
српске и југословенске архитектуре? Ако већ у церемонијалу није могло бити<br />
југословенског означења ове велике југословенске фигуре, онда су се за основни<br />
дигнитет морали на највишем нивоу побринути носиоци српске културе. Како то<br />
да резервном мајору, једном од легендарних 1300 каплара, храбром авијатичару<br />
на Солунском фронту, присутни вод војника не испали плотун, већ усред говора<br />
једног од званичних државних говорника, тај вод одмаршира и оде од раке? Како<br />
то да није обраћена пажња при одабрању говорника, па су неки од њих говорили<br />
испод сваког културног нивоа, набрајајући похвале и плакете као да се затвара<br />
199