текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Михајло Митровић
А што се тиче Дерокове заоставштине из области народног градитељства, он нам
је заиста оставио драгоцено благо (ево га у Библиотеци је изложено) елементарну
грађу традиционалне народне архитектуре, до последњег детаља, снимљене
на терену. Ти његови цртежи су непревазиђени, тешко их је достићи јер су његови
цртежи били пионирски. Следећим је било лако, јер он је установио матрицу.
Сво то благо народно Дероко је на један фини, дискретан начин транспоновао у
своје архитектонско дело, за разлику од онога што су друге архитекте неуспешно
покушавале. Желим да подсетим да је један велики Брашован после рата радио и
покушавао да народну архитектуру пренесе у савремено градитељство и то чак
у стамбену архитектуру и у том смислу учинио два велика покушаја. Није у питању
једна кућа него читав један комплекс у Јагодини и један у Шапцу. Дероко
није на тај начин радио. Величина Дерока је у томе што је он своје знање и своју
обузетост традицијом на суптилан начин преносио у дух свога времена, времена
у којем је живео и радио.
Дероко је градио и конаке у Жичи, са оним истим приступом као код куће Елезовића:
транспоновањем духа народне архитектуре. Исти је случај и са интернатом
Богословског факултета. То је једна вредна, монументална грађевина, бескрајно
мирна и једноставна. Када сте пред њом не знате да ли је профана или сакрална.
Oна је архитектонски тако добро савладана и обликована да истраживачи неће
имати проблема да докажу да иза те зграде, иза тог пројекта стоји личност која је
сјајно умела историјско наслеђе да угради у ново и савремено.
Врло је занимљив концепт Дерокове цркве у Сарајеву. Та црква је ван шаблона
у односу на цркве које су се у то време градиле. У њој нема ничега од византијске
архитектуре у оном смислу у којем је то тражено и чињено на Светосавском
платоу. То је једна ротонда чије асоцијације потичу из ранохришћанске архитектуре,
врло сведена, врло савремена грађевина, изграђена у делу који се тада звао
Ново Сарајево.
Да поменем да је сличну транспозицију Дероко учинио са кулом на Газиместану
1953. године. У питању је читав један континуитет, од 1926. до 1953. године, један
стабилан, смишљен однос према преношењу и коришћењу духа традиционалног
народног искуства.
Морам да поменем још једну тему коју савремени Београђани добро познају: то
је конкурс за реконструкцију Делијске чесме код Америчке читаонице у Београду.
Стицајем околности био сам у жирију тог конкурса, и могу да потврдим да је
жири једногласно, између 10–15 радова, одлучио да прихвати Дерокове цртеже и
пројекте. Тај пројекат је за разлику од свих осталих који су цртани компјутерски
био цртан слободном руком, Дероковим барокним синусоидама. Хоћу да подвучем
да се то дешавало када је Дероко имао 90 година, што значи да је он оставио
Београду значајан архитектонски траг и у својој 90-ој години. Наравно, он није
тада могао, нити је било нужно да се бави техничким детаљима и да их лењиром
дотерује; тај посао је успешно обавио у сарадњи са Дероком архитекта Бранислав
Јовин. У сваком случају то је један раритет за историју српске архитектуре.
Иако је Дероко био велики аниматор архитектуре, он је био висока интелектуална
личност, веома знатижељна, која се бавила бројним значајним збивањима у култури.
Он се дружио са познатим уметницима, књижевницима, сликарима, оставио
признато литерарно и сликарско дело, врхунски архитектонски опус и постао
појам уважаваног архитекте Београда. Није лако приближити се Дероковим тек-
198