текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Михајло Митровић
Ја бих желео да после ове вечери организаторима оставимо бар мало сведочанство
о Дероковом животу и раду, да би будући истраживачи своје студије могли
да допуне неким детаљима данас живих сведока. Наравно, књиге ће се писати и
Дероко има ту срећу да је oставио примеран материјал, тако да неће бити проблема
у процењивању његовог дела и утемељења у српску културу.
Дероко је био наша најпознатија архитектонска личност, позната по многим вредностима,
али недовољно позната као пројектант. О њему се као о пројектанту
није много писало, или се није уопште писало, јавност су занимале друге области
којима се он са великим успехом бавио. Чак и у овом вредном Каталогу, који
је припремила Библиотека за ове дане посвећене Дероку најмање простора је посвећено
тој теми. Логично је што је то тако, јер иако у јавности нико није потцењивао
његов пројектантски рад, он као пројектант није довољно оцењен и није
му дата важност коју заслужује његово дело. Према томе, ово је једна од порука
будућим истраживачима и писцима да обрате пажњу на чињеницу, да је до сада
неоправдано запостављен овај део његовог стваралачког опуса.
Врло кратко ћу да пређем преко неколико његових грађевина које су значајне, а
мало се помињу, и о њима се врло мало зна. Дероко је направио десетине зграда,
и што је још значајније, учествовао је на десетини конкурса на којима је остварио
лепе успехе. Ове зграде ћу поменути само у контексту нашег данашњег гледања
на архитектуру.
Најзначајнија зграда из првог периода Дероковог стваралаштва је свакако кућа
пуковника Елезовића у Његошевој улици. Та кућа и данас постоји у потпуно неоштећеном
стању, она сјајно траје, а у време када је грађена добила је београдску
награду за најлепшу фасаду. Кажу, да тада неких других архитектонских награда
није ни било и да је то била главна архитектонска награда Београда. Није он њу
случајно добио. Пошто се Дероко превасходно бавио средњим веком и његовом
архитектуром, он је кроз зграду, и не само кроз њу, провлачио трагове средњовековне
архитектуре, у првом реду византијске, која му је свакодневно пролазила
кроз руке. На тој згради у Његошевој улици он је, за разлику од других колега,
одступио од помодарствa и захтева градитељских власти која се бавила архитектуром,
да нове зграде буду ослоњене на нашу, средњовековну прошлост и византијску
архитектуру. Познато је да је Програм конкурса за Светосавски храм
условљавао да архитектура мора бити у византијском стилу. Слично се односило
и на профану архитектуру. Дероко није подлегао тим захтевима, штавише
код Елезовићеве куће у архитектуру је увео фине, дискретне назнаке византијске
архитектуре, не као апликације или превођење директних стилских облика, већ
је у модерну матрицу унео елементе венецијанске куће. И када данас погледате
ту кућу ви се мало збуните, час вам се чини да она помало личи на венецијанске
зграде, час да је ослоњена на лексику из наше средњовековне архитектуре. У питању
је дискретно увођење овлашним цртежом традиционалне архитектуре у једну
профану грађевину. Овде се не ради о компилирању, него о транспозицији духа
Византије. Да се подсетимо: код Рувидића, који је најзначајнији корисник националног
искуства, као и код Таназевића имамо најдиректније преношење читавих
стилских склопова традиционалне архитектуре повезане са Византијом.
На конкурсу за Светосавски храм је и тражено да пројекат Храма носи одлике
византијске архитектуре. То је било 1926. године, непосредно пошто је изграђена
кућа Елезовића. Од тада, од 1926. до 30-их година, траје процес утврђивања
пројектанта храма. Најзад је дефинитивно закључено да се на основу конкурсног
196