текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Архитектонски рад Александра Дерока (1)
МИХАЈЛО МИТРОВИЋ
Сећање на Дерока као
пројектанта
Прошло је 16 година од Дерокове смрти и, колико је мени познато, за тo време
ништа се озбиљније није о Дероку у јавности говорило, ништа се значајније није
догодило што би било посвећено том великом архитекти и нашем великом културном
раднику. Питао сам госпођу Марију Вранић-Игњачевић из Универзитетске
библиотеке да ли је њој познато да ли је било нечега на ову тему, одговорила
ми је да није, и после 16 година ево први пут једног овако озбиљног састанка. Овде
за овим столом седимо нас тројица, сви ученици Александра Дерока. Колеге који
су пре мене говорили били су његови непосредни сарадници и блиски његовом
раду на факултету и могу много присније да сведоче, да кажу о делу Дероковог
посла, посебно оног који је он имао на Архитектонском факултету као професор.
Али Дероко није био само професор, он је био једна ренесансна личност, човек са
неколико разних значајних ангажовања у архитектури, и много шире у српској
култури. У време када је Дероко радио и живео историчара архитектуре није ни
било; срећом историчара уметности је било и, захваљујући њима, постоје текстови
и документација о раду и животу Александра Дерока
На овој изложби је изложено толико материјала да новопристигле генерације,
историчара архитектуре и историчара уметности, међу којима неколико сјајних
младих личности, сада имају потпуно отворен пут за свој рад, све им је приступно
и лако могу да дођу до много различитих података из свих области којима се
Дероко у свом веку бавио. Нас тројица се нисмо договарали ко ће о чему да говори,
а ево испало је да сам ја одабрао тему о којој је говорио и колега Миленковић,
надам се да нећу ништа понављати од онога што је он рекао, наравно говорићу
о истом делу.
Дероко је после рата у нашој средини био најпознатије архитектонско лице. У
Београду читавих пола века после рата најпомињаније, најцитираније, најпознатије
било је његово име. Далеко испред свих других; други је био Белобрк, трећи
Брашован. И данас се о тим нашим старим архитектима углавном врло мало
зна, изузимајући ова три имена која сам поменуо. Стигла су касније имена Злоковића,
Којића и Добровића, али прва три имена су остала као нешто што јавност
зна и познаје.
Ја нисам припадао оној групи људи која је у школи сарађивала са Дероком, он је
мени био професор а ја његов добар ђак, имао сам код њега високу оцену, али ме
он на факултету није запазио. Моји ближи контакти и моја сарадња са Дероком
настала је каснијих година, у сусрету његовог и мог јавног ангажовања у архитектури,
ту смо се неминовно морали срести. Тако је, тек после школе, настало
наше пријатељство. Ја сам одлазио у његову кућу, у оне његове дане „отворених
врата“. Ми смо водили врло исцрпне разговоре тако да могу да кажем да је део
моје каријере везан за живот професора Дерока.
195