ÑекÑÑ - Univerzitetska biblioteka "Svetozar MarkoviÄ"
ÑекÑÑ - Univerzitetska biblioteka "Svetozar MarkoviÄ"
ÑекÑÑ - Univerzitetska biblioteka "Svetozar MarkoviÄ"
Create successful ePaper yourself
Turn your PDF publications into a flip-book with our unique Google optimized e-Paper software.
Архитектонски рад Александра Дерока (1)<br />
поклоника зида. За њега зид представља основни елемент, не само композиције,<br />
стварања, него ако хоћете и његовог уметничког доживљаја. Не треба заборавити<br />
да у време када он форсира зид, он почиње да нестаје; тај зид је нестао све негде<br />
до 60-их, 70-их година, тек 60-их година почиње да добија своје вредности. И<br />
професор Дероко је на свим својим зградама, да напоменем само Епископски дом<br />
у Жичи, или најкласичнија композиција, која би морала да уђе у светске минималистичке<br />
композиције – вила у Врњцима, са троредом, са свега два прозора са<br />
стране и са савршеном зидном масом обрађеном на начин која може само да говори<br />
о мајстору коме је зид основно средство чиме се он бави. То су све елементи<br />
који говоре колики је он био градитељ, без обзира што се бавио историјом архитектуре,<br />
а мислим да му је историја само помагала: због тога што ју је познавао и<br />
ово је добило неки свој значај у његовом градитељском опусу.<br />
Иако он сам каже: „Изградио сам неколико кућа“, али апсолутно није важно изградити<br />
хиљаде кућа, довољно је изградити десет оваквих зграда па да и данас после<br />
толико година можемо говорити о његовој вредности.<br />
На крају, оно што је за мене најважније: то је тај спој научне дисциплине и уметничког<br />
приступа. То је код Дерока било као некаква добра медицина, као пеницилин.<br />
Никада не можете код њега одвојити да ли је био више научник или више<br />
уметник. Заправо, пошто ми данас све мање верујемо у ту оштру границу између<br />
једног и другог, јер сензибилитет уметнички често бива коригован научним методологијама,<br />
као што и у научним методама има и сензибилитета.<br />
Наводећи вам све ово, пошто ја нисам историчар архитектуре – бавим се само<br />
процесом пројектовања – за мене је он као такав био најинтересантнији; имам<br />
још једну примедбу – историчари увек могу да иду на поправни испит. Ако су<br />
Французи могли да промене свој однос према Византији, зашто не би и ови наши<br />
историчари променили однос према професору Дероку, али гледајући у нешто<br />
ширим границама; у нашој бившој великој земљи, имао сам прилике, пошто сам<br />
их добро упознао, да упоредим неке ствари, да видим вредност професора Дерока,<br />
да он није само историчар архитектуре и уметности, него је и архитект. То<br />
су три особе: један је Јосип Плечник у Словенији, други је Виктор Ковачић у Загребу,<br />
и трећи је наш драги маестро Дероко. У њиховом послу, без обзира што је<br />
први, Јосип Плечник имао много више среће, јер је имао другу средину која га је<br />
друкчије третирала; Ковачић није имао толико прилика, Дероко је мање (у два<br />
или три случаја су му чак и подвалили, узели су му посао), али сва тројица чине<br />
једно интересантно јединство у поступку, како треба спојити садашње тренутке<br />
са класичним знањем, нећу да кажем са класичном теоријом архитектуре, али са<br />
једним фундусом из кога човек ипак нешто може да закључи.<br />
На крају само још једна напомена. Немојте се зачудити, ја ниједном речју нисам<br />
говорио о Храму св. Саве из два разлога: пошто професор Дероко и професор Несторовић<br />
тај посао нису завршили, а познавајући како изгледа посао архитекте<br />
сматрам да они ту удела нису имали, они који су наставили они знају како су наставили;<br />
друго, интимно, разговарајући са професором и у групи и сам, професор<br />
је увек одбијао да о Храму говори; да ли је био ражалошћен или шта, никада<br />
није показивао, и ми смо поштовали његову вољу, поштујући све оно друго што<br />
је он учинио. Сматрам да историја ипак треба да иде мало на поправни испит и да<br />
бар ови који пишу о градитељству професора Дерока, нека напишу неку лепшу и<br />
бољу реч. Па ко разуме, разуме, ко не разуме можда ће и да се уразуми.<br />
193