текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Бранислав Миленковић
С тим у вези ту је, наравно, јасност композиције. Ако узмете да читате Хајнриха
Велфлина Основне појмове историје уметности и гледате зграде професора Дерока
– видите да је то дивно тумачење и сагласје онога што је човек на прелому
из 19. у 20. век рекао и што нико до данас није оповргао, да је то професор Дероко
у својој композицији апсолутно имао увек у виду, постављајући основ композиционог
средишта и свега онога што иде у додатку да би то све саживело.
Дакле, то је оно што професор Дероко нама шаље, а што данас често ми заборављамо,
јер ми вечито идемо за неким моделима објашњавајући их неким стилским
вредностима, које су врло сумњиве природе. Дакле, тај однос правила, однос према
моделу и однос композиционе суштине су јасни у сваком његовом поступку.
Ако се ради код лаичких зграда онда ћете то исто да видите, ту исту чврстину:
основни елеменат и класичан елеменат, али никада нећете видети један галиматијас
елемената, несугласје и сукоб међу елементима који би сваког ко их проучава
довео у неку недоумицу.
Што се тиче, рецимо, онога када је практицирао фолклорну архитектуру имате
неколико ствари које спадају у сам врх тих достигнућа, то је Епархијски дом у
Нишу, или његова кућа односно кућа његовог оца на Дедињу, коју смо ми успели
да уништимо. Да ли је било такво време, да ли су били такви људи, да ли нисмо
схватали шта је значио тај експеримент професора Дерока, али то је заиста био
експеримент од прворазредне светске важности. Наравно, ми се не можемо љутити
јер ми смо, на крају, такви; ми смо у Милоша Великог имали најбољи модерни
простор архитекте Манојловића и Азриела, па смо од тога направили општинску
зграду и уништили га. А у Улици Милутина Бојића имамо кућу вероватно најлепшег
медитеранског штимунга за коју чак не знамо ни ко је правио. Тако да ће
професор Дероко морати да опрости што је та кућа нестала у разним, да не кажем
економско-политичким условима какви су онда били негде иза 45–46. године.
Оно што краси ту композициону чврстину и композициону мудрост професора
Дерока: не можете оцењивати зграде на тај начин што гледате фотографију, то су
тешке оцене које могу да вас доведу у заблуду. Морате поред зграде пролазити милион
пута, милион пута сагледавати из разних тачака, из разних позиција, па чак
и разних вредности метеоролошких услова, дана и ноћи, кише и сунца, да бисте
могли да оцените вредност, рецимо орнаменталног исписа професора Дерока. А
тај орнаментални испис код њега – то није нешто што је слично са оним што се
код нас зове „моравска сецесија“, „моравски експресионизам“. То је било нешто
што је пратило један део у том склопу. Оно је било или у неком горњем завршетку
или неким доњим равнима, али је то тако увек било постављено да је завршавало
комплетну слику дела у целини а да није реметило никакав функционалитет или
вредност основног значења самога дела. Са друге стране, ако бисте гледали на те
орнаменталне исписе, а ја вам стално помињем ову његову прву кућу (пуковника
Елезовића у Његошевој улици), погледајте па ћете видети колики је допринос,
колико је то његова разрада једног основног мотива из богате збирке коју је он
видео, коју је познавао и са којом се стално сукобљавао.
Није лако било тих година, имати орнамент у своме опусу, у својој пракси архитектонској,
поготово какви су били ветрови и како је почело већ да се говори о
модерној архитектури.
Са друге стране, у проматрању и покушају да човек дефинише његову грађевину,
морате видети да осим тог орнаменталног исписа, ви имате једног страховитог
192