текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Архитектонски рад Александра Дерока (1)
Како данас видимо, професор Дероко је био архитекта „од крви и меса“, ако се то
може тако рећи, али данас је много лакше говорити о професору Дероку и његовим
грађевинама из простог разлога што данас орнамент више није злочин. Друго, што
1992. године ми имамо Манифест класичара, значи класичне архитектуре који је у
Вирџинији настао, са низом тачака, које, ако бисте упоредили са кућом пуковника
Елезовића овде у Његошевој улици, видели бисте да професор Дероко просто иде
као нека илустрација тих казивања од 1991. године. Тако да уз те две чињенице да
орнамент није више протеран, да је орнамент још у снази, ми сада можемо, гледајући
те грађевине које је професор Дероко начинио, извлачити закључке који су
толико вредни за професора Дерока, за његов ум и мудрост, али који треба да буду
вредни и за наше даље некакво пословање у овој нашој дисциплини.
Ја сам ту изабрао неких четири-пет тачака и оне су мени, оно што је професор направио,
извориште будућег пословања и рада, са једне стране, а са друге, то би могла
да буде нова претпоставка да се о професору Дероку напише књига која ће говорити
само о његовом градитељском опусу, који је доста остао скривен, обзиром
на све ове друге делатности које су далеко боље и снажније биле афирмисане.
Под један, професор Дероко као добар архитекта првенствено употребљава материјал
који не мења своју природу; он је онакав какав је из природе извучен. Ако
погледате његов развој од цркве Самодреже па на овамо, до сарајевске цркве, до
неких торњева у Битољу, или торња, звоника на спомен-гробљу у Смедереву, видећете
да маестро Дероко зна да употребљава камен, зна да употребљава опеку, и
они у оном свом основном дејству – материјалном, они су тако и уграђени у архитектуру;
дакле, архитектура није постала нешто што ће се тек направити него
што је архитекта-маестро на свом столу довео у једану позицију опстојања и то
пренео у тај материјал. Значи, он је онакав какав је у природи. Стога није никакво
чудо што професор Богдановић, пишући о професору Дероку, говори о појави
новог брутализма. То се може далеко шире констатовати, мада је питање да ли
се тај сукоб између Француза и Енглеза о новом брутализму нов, јер брутализам,
ако хоћете, опстојава од вајкада, и само је питање рекламе или тренутка када се
он пласира у наше дискусионе трибине.
Друго, што карактерише сваку његову грађевину, или бар све из којих се то могло
извући то је да су оне настале на основу правила, а не на основу модела. То је,
рецимо, једна велика поука која би могла да послужи нама, јер радити на основу
правила, то значи тумачити место, тумачити потребе онога што чини, с једне стране,
а с друге стране дати вредност унутарњем простору. Ту вредност унутарњем
простору он је још 1929. године лепо и тачно, црно на бело, описао како на то гледа,
сматрајући да се тиме апсолутно приклања једном добром тумачењу византијске
архитектуре. Дакле, не национализација византијске архитектуре да бисмо јој
накрпили додатак „српски“, него проблем унутрашњости простора, а не његове
пирамидалности и спољних ефеката од којих наравно архитектура доста пати.
Истичући те унутарње вредности простора над оним спољним, над ефемерним
сјајем, професор Дероко је углавном ишао, истраживао и тежио ка врло згуснутој
форми. Погледајте његову сарајевску цркву, видите да је то форма у којој доминира
централни простор, држећи се апсолутно правила византијске архитектуре,
много више него ови што данас мисле да праве византијску архитектуру, додајући
само онолико колико је потребно да она у својој функцији у својим основним
знацима, симболици остане видљива, јасна за све оне који јој приступају.
191