текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

БРАНИСЛАВ
МИЛЕНКОВИЋ
Александар Дероко – градитељ
Драги пријатељи и поштоваоци дома Иванке и Александра Дерока – ја морам тако
да почнем јер никако не могу професора Дерока да одвојим од ове прве особе пошто
је то једна симбиоза којој се и данас можемо дивити. У оваквим тренуцима
када се сећамо професора Дерока и када су нам књиге, прибелешке, казивања,
препуна свих његових прилога, имам задатак да говорим о грађевинама његовим,
значи о једном малом делу његовог рада, што је доста тешко и компликовано
кад од једне тако велике и грандиозне фигуре треба да одузмете једно парче и да
о том комаду нешто кажете. Не само да је компликовано него у оваквим тренуцима
то захтева да се то паралелно посматра са временом у којем сада живимо,
тако да све оно што је добро и похвално речено о делу и раду професора Дерока
може сада овим новим казивањем, новим проматрањем вероватно добити још
неки већи значај, показати да је ово његово трајање о коме говори професор Нешковић,
скоро без краја и конца. У таквој ситуацији увек се постављају само две
ствари: једно је шта смо ми учинили да то траје и како смо оценили, а друго је
шта је нама професор Дероко оставио да би трајало. Да ли смо ми у стању да разумемо
то што нам професор Дероко оставља у аманет?
Ово прво – ја ћу почети од оног што није толико добро, а то је оно што смо ми рекли
о професору Дероку, оно што је остало. Наравно, разумите ме, ја само говорим
о грађевинама, значи о изграђеним кућама, а не о свим овим осталим стварима у
којима је професор Дероко био активан у сваком погледу. Ми смо, као средина,
себи дозволили да седамдесетих година, када смо прослављали неких 70 година
архитектуре у Србији, да смо доста површно прешли преко грађевина које је професор
Дероко правио и, хроничар је казао, да се он „узгред бавио пројектовањем“.
Нажалост, и кућа у којој је он радио толико година, када је издала књигу-споменицу
о 150-годишњици свог постојања, и ту је само по нека реч о његовом пројектантском
раду. Истини за вољу, овај повесничар се после у Лексикону српских
архитеката поправио па је метнуо под исту раван његово бављење историјом,
уметношћу и пројектовањем зграда. То је, у извесном смислу, једна немарност
наше средине те морам овај свечани тренутак мало да обојим једном тамнијом
бојом, поготову што они који треба да га подржавају, који треба да дају основне
могућности да тај човек дође до изражаја, често су у његовој историји били на
супротној страни. Били су ти који су га онемогућавали.
Истини за вољу, постоје три књиге које ја треба сада да поменем, а то су наши професори
Александар Кадијевић и Зоран Јовановић који су дали два велика прилога
у којима је Александар Дероко добио своју праву димензију. Имате и књигу
Дероко и други о њему тако да се и ту можете упознати са тим стварима које су у
неким документима били мало површно обрађене.
190