текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Јован Нешковић
односи на уметност архитектуре и украса у средњовековним црквама, односно
на такозвану вишу архитектуру каквом се сматрала у настави архитектуре крајем
19. века.
Овим се не исцрпљује Дерокова научна активност после Другог светског рата.
Тако је један део те активности посвећен архитектури Хиландара, иако је боравак
у Хиландару остварио релативно касно. На основу првих посета Хиландару
и манастирима на Светој Гори, одушевљен тим манастирима не само као искусни
научник већ и као поштовалац историје, архитектуре, уметности и очуваног начина
живота, публиковао је научнопопуларну монографију Света Гора, а нешто
касније је обрадио и архитектуру манастирских конака у једној од студија заједно
са својим млађим сарадником у струци и настави професором Слободаном
Ненадовићем.
Наставни рад Александра Дерока нераздвојно се повезује са његовим научним
радом. У историји Архитектонског факултета, од времена извођења наставе из
историје архитектуре, изградио се посебан тип наставника који су се бавили непосредним
проучавањем историјске архитектуре, пројектантским радом у раније
време, а у новије, и заштитом дела од културно-историјског значаја. Александар
Дероко је био један од професора који је допринео тој традицији и који је бројним
генерацијама студената преносио не само општа знања о историји архитектуре,
већ и своја лична сазнања због чега је ауторитет професора Дерока био цењен и
поштован, не само од његових колега професора, већ и од генерација студената
којима је предавао. Да не наводим све уџбенике – на крају, пре одласка у пензију,
издао је и два уџбеника који се односе на монументалну архитектуру у Југославији,
а исто тако и на фолклорну архитектуру у Југославији, будући да је предмет у то
време обухватао архитектуру на целом подручју некадашње Југославије.
Будући да је предавао и архитектуру старог века, објавио је и уџбеник о тој архитектури.
С тим у вези посебно се могу навести две студентске екскурзије којима
је руководио. (Овде има и учесника у неким од тих екскурзија.) Једна је у Грчку, а
друга је велика и непоновљива на Крит, у Египат и Италију 1962. године на којој
је учествовао велики број студената као и неколико наших старијих професора
(Милан Злоковић, Никола Добровић). Имао сам задовољство да на тим путовањима
пратим свог професора, тада као асистент, и да присуствујем сусрету са
најзначајнијим споменицима старе архитектуре, његовим објашњавањима тих
споменика, једноставним, садржајним и са често поновљеним реченицама да у
првом сусрету са споменицима треба гледати, памтити и уживати.
На крају, дозволите ми још неколико реченица у вези са оценом овог Дероковог
научног рада са становишта данашњих сазнања у савременој науци. Када је реч
о средњовековним градовима нове могућности међу којима су геодетска и фотограметријска
снимања као и археолошка истраживања омогућила су потпунију
слику појединих градова-тврђава, као и нову интерпретацију њихове првобитне
архитектуре. Несумњиво је да такви подаци представљају напредак у науци, међутим,
основна слика градова и тумачење њиховог настанка и развоја остали су
и данас непромењени. Тако је и дело Александра Дерока о средњовековним градовима
остало основно у свим тим истраживањима као „дрво које се обнавља
гранама али стабло остаје“.
Слична оцена може се дати и када је реч о средњовековним црквама, њиховој
архитектури и уметности. Новија истраживања првенствено су оријентисана ка
188