текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Архитектонски рад Александра Дерока (1)
познате литературе обрађена сва основна питања од значаја за разумевање појма
град у средњем веку, друштвених прилика у којима су настајали за заштиту најзначајнијих
места државе, путева, насеља, жупа, дворова владара, манастира, као и
њихове архитектуре у ери употребе хладног оружја, а касније и у вези са одбраном
од топовског наоружања. Поред изабраних фотографија једна од значајних
одлика ове књиге је њен илустративни део допуњен цртежима, који садржи велики
број цртежа људи и ратника тога доба, у борби, са опремом, оружјем, са фресака
у Дечанима, Грачаници, Леснову, старих направа за освајање градова, средњовековног
оружја похрањеног у музејима.
Поред овог основног рада Александар Дероко је објавио више научних студија после
тог времена које се односе на неколико градова које је истраживао. Међу њима
се посебно издваја студија о Смедеревском граду, посебно о палати, дворани
деспота Ђурђа, коју је истраживао и археолошки, заједно са архитектом Иваном
Здравковићем, са којим је снимао и већи број средњовековних градова-тврђава.
Ипак, проучавање средњовековне црквене архитектуре остало је трајно и основно
научно опредељење Александра Дерока. Непосредна истраживања великог броја
споменика, преко две стотине сачуваних и око стотинак у рушевинама, активно
праћење и познавање научних радова у овој области, омогућили су систематизовану,
научну обраду ове архитектуре у делу под насловом Монументална и декоративна
архитектура у средњовековној Србији (дело је издато 1953. године, а
доживело је и два каснија издања). Ово дело има посебно место у нашој науци
као прва комплексна историја српске средњовековне архитектуре, која је до данас
остала најобимније дело о нашој средњовековној црквеној архитектури.
Колико ми је познато монументалност, као један од основних синонима ове архитектуре,
Дероко је први увео у нашу терминологију са тим значењем, указујући
да није реч само о делима монументалних размера, већ и о другим мањим грађевинама
код којих је та монументалност постигнута просторним односима и
једноставним облицима. Структура дела заснована је на хронолошком развоју,
стилским одликама и географској распрострањености споменика пренемањићке
Србије, рашке стилске групе, византијског стила и моравске стилске групе.
Поред различитих стилских облика (купола, кровова, портала и прозора) посебно
је обрађена декоративност у обликовању фасада постигнута украшавањем рељефним
каменим украсом, видљивом техником грађења уз украшавање опекама
у различитом слогу или уз употребу специјалних керамопластичних и скулптуралних
елемената.
Данас, после 50 година, приказивање овог дела на уобичајен и класичан начин
као да нема свој пуни смисао из једноставног разлога што су бројни закључци
и уметничке анализе у овој књизи постали својина свих каснијих истраживача
средњовековне архитектуре. Документарност овог рада, постигнута изабраним
фотографијама, као и великим бројем цртежа, изгледа и детаља, међу којима
има и студентских цртежа са вежбања, основама грађевина приказаним у истој
размери – све то чини да се ово дело професора Дерока може оценити као завршно,
синтетизовано дело научника једне историјске епохе у Србији са краја 19. и
прве половине 20. века, утемељено највећим делом на личним истраживањима
аутора, непосредно у контакту са споменицима на самом извору архитектуре. О
том личном доприносу сведочи и фотомонографија Са старим неимарима која
представља на неки начин „извод“ из ове књиге, са тематским садржајем који се
187