текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Архитектонски рад Александра Дерока (1)
рада. Ја ћу покушати да их набројим: то је боравак у Италији, рана дружења и пријатељство
са Растком Петровићем, са којим је још у време студија кренуо у прва
истраживања старе српске архитектуре, сарадња са професором Поповићем, боравак
у Паризу где је слушао предавања Габријела Мијеа, који је објавио и први
преглед српске средњовековне архитектуре 1919. године, затим избор за асистента
на предмету Византијска и стара српска архитектура 1926. године, а неколико
година касније и руковођење тим предметом. Осим тога не може се мимоићи његов
лични афинитет према уметности и свим облицима ликовног изражавања,
драж и привлачност старина из далеке прошлости, узбуђење у старим манастирима
као „усред музеја једне пребогате уметности“, као и духовно стање средине у
којој се кретао и у којој је радио.
Тако широком интересовању за све вредности и лепоте архитектонског стварања,
погодовало је време између два светска рата у којем је сâм активно учествовао.
Проучавању српске културе и уметности доприносила су истраживања и радови
домаћих научника, историчара, историчара уметности, археолога, разуме се
и архитеката који учествују заједнички у уметничким експедицијама, истраживањима,
затим у раду на заштити споменика као и истраживањима народне архитектуре.
О потреби истраживања средњовековне уметности од стране домаћих научника
на једном месту записано је мишљење Александра Дерока (податак је из 1930. године):
„Због тога што је тако мало позната, чак и нама самим, наша стара уметност
није још заузела достојно одговарајуће место у књизи опште историје уметности
светске. У последње време ми смо већ прилично учинили да то тако даље не буде.
То је, уосталом, сасвим природно, али није баш сасвим најприродније да су чак и
странци, наши пријатељи учинили били готово исто толико ... да се наш средњи
век упозна и обелодани.“ 1 У контексту таквих општих прилика може се разумети
значај Дерокових непосредних истраживања, на лицу места, бројних архитектонских
споменика, затим резултата тих истраживања која је редовно публиковао
у стручним, научним и књижевном часописима, као и у листу Време, чиме је не
само научна већ и шира културна јавност обавештавана о историјским и уметничким
вредностима тих споменика.
Ради илустрације дозволите ми да наведем само нека од истраживања која документују
тај изузетан и импозантан стваралачки опус аутора у који су уграђени и
време и напори који су та истраживања пратили – пешке или на самару брдских
коњића, на тешко прилазним путевима до споменика. Прво путовање Александар
Дероко обавио је у области Раса, заједно са Растком Петровићем и први чланак
је објавио после тога под насловом Три манастира средњовековног Раса у коме је
обрадио архитектуру Петрове цркве, Ђурђевих Ступова и Сопоћана. Поред старог
Раса Александар Дероко је похађао у више наврата споменике у долини Лима
и објавио је о томе неколико прилога међу којима је онај познати чланак, који се
и данас користи, под називом На светим водама Лима. Овај чланак као и многи
други из каснијих времена има и данас документарну вредност будући да су у
њему садржани најстарији планови појединих споменика.
Карактеристичан је овај чланак и по начину на који је те своје чланке илустровао
Александар Дероко: тако, на пример, географска карта Полимља презентована је
1
Извод из забелешке поводом предавања А. Дерока, „Синоћње предавање о почетцима наше уметности“,
Време, 27. XI 1930.
185