текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

ЈОВАН НЕШКОВИЋ
[Истраживања средњовековне
црквене и тврђавске
архитектуре]
Поштовани пријатељи и поштоваоци професора Александра Дерока, пре свега
изражавам захвалност организаторима, сарадницима Библиотеке, што су ми указали
ту част да говорим данас у овом циклусу предавања о професору Дероку. Уз
њихову сагласност тема мога излагања биће научни рад професора Дерока, али
само онај у вези са његовим истраживањима средњовековне црквене и тврђавске
архитектуре (да бих се ипак уклопио у неко разумно време и ваше стрпљење
у вези са дужином излагања).
Проучавање ове архитектуре у Србији био је дуг процес у који се после Првог светског
рата укључио Александар Дероко који је снагом своје личности, стваралачког
духа и ренесансне обдарености, свестраним истраживањем архитектуре прошлости
не само средњовековне, већ и народног градитељства, стао у сам врх научника
свога времена. У време када је започео свој рад, проучавање архитектуре из средњег
века, посебно оне црквених споменика, имало је већ изграђену традицију
мотивисану различитим циљевима и потребама. Један од основних циљева било
је упознавање наше а и шире европске јавности са архитектонским стварањем
у средњовековној Србији због чега су предузимана и систематска истраживања
архитектонских споменика као и проучавања „уметности у њима употребљене“.
Поред овог истраживања које је везано за област проучавања историје архитектуре,
временом су та истраживања добијала и практични значај нарочито у вези
са савременим пројектантским радом, савременим пројектовањем и обнављањем,
оног тако названог, националног стила у архитектури, будући да је сматрано да је
стварање националног стила могуће на традицијама средњовековне архитектуре.
Осим овога један од циљева ових проучавања односио се и на потребу очувања
историјских споменика који су у 19. веку обнављани честo нестручно, са неодговарајућим
облицима у барокноме стилу.
Међу архитектима чија је делатност с почетка века имала такву ширину истраживачког
и стручног рада био је архитекта Петар Поповић. Ја га помињем због тога
што је после Првог светског рата изабран за професора предмета Византијска
архитектура, на Архитектонском одсеку Техничког факултета, а на том истом
факултету похађао је предавања и Александар Дероко што је несумњиво имало
одређени значај за архитектонско образовање и шире усмерење Александра Дерока
ка проучавању историјских споменика.
(Једна занимљивост у вези са Дероковим студијама је да је пред рат 1913. уписао
и похађао Машински одсек Техничког факултета, а да је затим наставио студије
архитектуре.)
Наравно, почетно а затим и трајно опредељење Александра Дерока ка проучавању
средњовековне архитектуре и уметности не може се једноставно објашњавати
– сем навођењем основних чинилаца у вези са почецима његовог истраживачког
184