текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Свечано отварање изложбе о Александру Дероку
ДЕЈАН ПОПОВИЋ,
ректор Универзитета у Београду
Изложба о Александру Дероку –
Легенде Београдског универзитета
Даме и господо,
Припала ми је час да данас у просторијама Универзитетске библиотеке „Светозар
Мароквић“ отворим изложбу посвећену Александру Дероку, предратном професору
Техничког факултета, послератном професору Архитектонског факултета
(који се издвојио из раније јединственог Техничког факултета) и члану САНУ. Дероко
спада у ред оних врхунских интелектуалаца, који су, од краја XIX па до краја
тридесетих година ХХ века, створили и одржали онај посебан културни амбијент,
који сам склон да назовем „београдским духом“, а који је оријенталну варош на
граници Балканског полуострва и Средње Европе преобразио у европски град,
са Универзитетом који је између два светска рата изборио себи високо место на
интернационалној лествици. Био је то Универзитет Јована Цвијића и Слободана
Јовановића, Симе Лозанића и Милутина Миланковића, Михаила Петровића-Аласа
и Богдана Поповића. Свет коме је припадао тај унивезитет срушио се
у годинама катастрофе коју је донео Други светски рат; од јесени 1944. настаје једно
друкчије време, у којем се радикално мења предратна слика, у којем ослободиоци
намећу своју културну матрицу, као контрапункт ономе што је постојало
до 1941. године. Иако је Револуција, градећи своје вредности, углавном негирала
старе, било је људи, професора и других, који су, снагом интелекта и талента, образовањем
и мудроћшу, успели да задрже везу са славним данима, прохујалим са
вихором. Уз Александра Белића, Михаила Консантиновића, Косту Тодоровића,
Георгија Острогорског и друге врсне професоре, који су свој радни век започели
на Унверзитету у Београду касних двадесетих и тридесетих година прошлог века,
а остали на њему, избегавши или преживевши бројне чистке, Александар Дероко
је, свакако, један од оних „чувара ватре“, захваљујући којима је Универзитет у
Београду и у послератној Југославији успео да задржи углед и место водеће академске
институције у овом делу Европе.
Рођен 1894. године у Београду, уписао се на Технички факултет Универзитета у
Београду 1913, ђак-наредник у Првом светском рату, наставио студије архитектуре
на универзитетима у Риму, Прагу, Брну и Београду, где је и дипломирао 1926.
године. Тада је постао асистент на Архитектонском одсеку Техничког факултета,
да би у звање доцента био изабран 1929, ванредног професора 1936, а редовног
професора 1948. године. Дописни члан САНУ постао је 1955, а редновни 1961. године.
Као професор Универзитета, Александар Дероко предавао је Историју архитектуре,
објављивао бројне научне и стручне радове и бавио се градитељском
праксом, у којој су настале зграда Богословског факултета, црква у Сарајеву, многа
надгробна обележја и други објекти. Био је и писац и изваредан сликар. Али, изнад
свега, у својој тридесетосмогодишњој универзитетској каријери професор Дероко
је истрајавао у настојању да вредности српске архитектуре – чак и када се ради о
181