текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Драган Трифуновић
је, преко експонената који се јављају у том облику диференцијалне једначине,
„наметнуо“ алгебарски третман на те експоненте и дошао до дивних резултата у
квалитативној интергацији диференцијалних једначина.
Даље, Михаило Петровић je oснивач интервалне математике. Данас је ова математика
јако интересантна и значајна, нарочито у комјутерској науци, зато што се
помоћу „интервалних теорема“, односно регула интервалне математике апсолутно
могу предочити грешке, квалитет грешака, величина грешака, вероватноћа
грешака. Када кажем интервална математика мислим на следеће: 2 и 3 су пет;
међутим, ако ви имате један интервал који иде од а до b и друго од c до d, при
чему су ова два интервала међусобно дисјунктна, односно не секу се, поставља се
питање колики је збир та два интервала. Како ћу та два интервала да помножим?
Како ћу та два интервала да поделим? На пример, ако имате интервал, како ћу да
одредим логаритам из интервала. Значи, комплетна алгебра на интервалима. То
су интервали на пољу реалних бројева.
Хтео бих да наведем која је звања односно чланства имао Михаило Петровић. По
моме, по Јовану Жујовићу, по Александру Белићу који је говорио на петогодишњици
од смрти Михаила Петровића 1948. г. највећи резултат Михаила Петровића је то
што га је француска школа поставила за председника „Секције за математику
заједнице за унапређивање науке“ која се сваке друге године састајала у одређеним
градовима: Алжиру, Лавру, Паризу итд. Тако је Михаило Петровић преко те математичке
асоцијације добио од француске математике велико признање. Он је
по жељи проф. Пикара, код којег је докторирао, саставио свој Notice, Белешку о
свом научном раду – то је била кандидатура Михаила Петровића за члана Париске
академије наука, али, као што знате, није изабран. Међутим, Михаило Петровић је
у 27. години био дописни члан Српске академије наука, у 29. редовни члан Српске
академије наука, у 30. редовни члан Југословенске академије наука и умјетности,
у 32. редовни инострани члан Чешке академије наука; те исте године изабран је
за иностраног члана Румунске академије наука, затим је 1926. године изабран за
редовног иностраног члана обе Пољске академије наука (у Кракову и у Варшави).
Све ово показује једно комплетно признање многих европских земаља. Методом
избора, наш професор је био члан 28 научних друштава Европе и САД.
Дело Михаила Петровића треба поделити у два периода: до 1925. и после ове
године. Михаило Петровић је до 1922. математичар раван Адамару, Пикару,
поготову Пенлевеу. Наш професор је француски ђак који пише као Французи.
Методологија његовог научног рада је апсоултно француска. Цитиран је веома
учестало. Лично сам у 15. књизи његових Сабраних дела изложио 210 страних
угледних математичара научника и филозофа који су цитирали и користили
научне резултате Михаила Петровића. Међутим, 1925. г. Михаило Петровић је мало
другојачији: нећу да кажем да напушта науку, али није више у оном интензитету.
Ево разлога. Прво, Михаило Петровић је један од ретких професора Београдског
универзитета, пошто ми овде говоримо о великанима нашег Универзитета, који је
имао своју школу. Код њега је докторирало 11 математичара – читава школа. Само
упоредите Јована Цвијића и Михаила Петровића – то су огромне личности српске
културе и науке. Међутим, Јован Цвијић нема ниједног ђака. Имао је једног – Јевту
Дедијера, који је дошао до доцента (то је отац Владимира Дедијера); међутим, он је
рано умро. Узмите случај Милутина Миланковић који се сада доста мистификује –
ни он нема ниједног ученика. Михаило Петровић је створио своје ђаке, препустио
18