текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

МИХАИЛО
ТИМОТИЈЕВИЋ,
декан Архитектонског
факултета у Београду
[Александар Дероко – професор
Архитектонског факултета]
Професор Александар Дероко провео је више од тридесет и осам година као наставник
Архитектонског факултета у Београду. Због изузетних квалитета своје
личности ушао је у историју Факултета као један из плејаде такозваних „uomo
universale“, који су својим свестраним знањем и радозналим духом утицали на
бројне генерације студената и готових архитеката. Књиге и уџбеници који се још
увек користе, као и бројне анегдоте, скоро легендарне приче, које се препричавају
међу млађим колегама, који су били његови студенти, налазе пут до данашњих
генерација и зато се он убраја у велике српске градитељске историје.
О професору Александру Дероку, за разлику од неких других наставника Архитектонског
факултета, зна се веома много. Изузетна способност комуницирања са
људима различитих профила учинила је да га памте не само архитекти него и археолози,
етнолози, конзерватори, музичари, књижевници, монаси и свештеници,
као и пекари, обућари, графички радници, каменорезци, зидари, дакле сви који су
имали прилику да са њим или за њега нешто ураде и тако остану у трајној вези.
За студије архитектуре Александар Дероко се определио у раној младости и цео
свој живот посветио је тој професији, показујући личним примером да је она, својим
разноврсним појавним облицима, прави изазов за особу спремну да јој професија
буде све, и посао и хоби, извор прихода и животне радости. Зато не треба да
чуди његова страст за путовањима, картографијом, проучавањем старина, фотографисањем,
цртањем, сликањем, или археолошким ископавањима. Све наведено
текло је паралелно са пројектовањем, држањем предавања, писањем научних
и стручних књига и уџбеника, што је довело до избора за академика САНУ, те је
тако он један од ретких архитеката који је имао част да се уброји у бесмртнике
српске интелектуалне елите.
1926. године, када је дипломирао и био изабран за асистента на тадашњем Техничком
факултету у Београду, започела је његова просветитељска мисија у формирању
нових генерација архитеката, којима ће историја градитељства бити школа
искуства и инспирација. Ретко се може наћи особа која је вештије, забавније и полетније
преносила историјска искуства у области архитектуре на млађе. За њега је
прича о фараонској, грчкој, римској, византијској и српској средњовековној архитектури
била увек повезана са личностима које су та дела стварала, њиховим осећањима
и естетским промишљањима. Брзи цртежи на табли, током предавања,
уверљиво су преносили студенте у друга времена, откривали им чари грађења у
камену, набоју, опеци и дрвету, и будили у њима жељу да се и сами увере у лепоте
дела старих цивилизација.
Његов шарм, духовите опаске, занимљиве опсервације о предметима и људима,
цртачки дар, можда су код некога могли потиснути другу страну његове личности,
179