текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Између прецизности и лакоће – тако би се концизно и најтачније могао
дефинисати стваралачки корпус Александра Дерока. Широко образовање
и мноштво талената и интересовања градили су вероватно
исправан утисак да је он у животу све урадио са необичном лакоћом.
Озбиљнији поглед на опсег и дубину урађеног показао би пак присуство велике
одговорности у сваком његовом делу. Речју, радио је лако али не и олако.
Током тридесет и осам година професорског стажа, од својих студената је стварао
врсне професионалце али и велике поштоваоце и пријатеље јер им је био и учитељ
и друг. Лишен академске сујете, сумњичав према доктринарним истинама,
отворен за другачија виђења, са изразитим уметничким сензибилитетом, окупљао
је младе људе да се напајају знањима и умећима која им је издашно даривао.
Тај склад живе, снажне, радне, несебичне и питоме личности, студенти су веома
поштовали али и искрено волели.
Међу првим историчарима средњевековне и народне архитектуре у Србији, као
архитекта, уводио је студенте и у историју уметности откривајући њене везе са
антропологијом, етнологијом, археологијом, социологијом али и са градитељским
занатом. Лакоћа којом се кретао кроз све те различите просторе духа, била је својствена
само врхунским зналцима. Своја бриљантна предавања увек је илустровао
сигурном уметничком руком, јасним цртежима, прецизно, са безброј детаља
који су исцрпно илустровали оно о чему је говорио.
Читав низ написаних књига из историје архитектуре бави се античком и средњевековном
и у оквиру тога монументалном архитектуром као и градовима и утврђењима.
У исто време, заокупљала га је и тема нашег народног неимарства. Радови
које је за собом о томе оставио од непроцењивог су значаја.
Заштита градитељског наслеђа коју је предузимао уз претходна истраживања и
нарочито пописивања споменичког наслеђа, драгоцен је рад и није претерано
рећи, упоредив са Вуковим трагањем у области језика.
Академик Дероко је и као пројектант оставио за собом веома препознатљив траг
чија вредност се не базира на бројности реализованих пројеката него на особености
аутентичног креативног рукописа заснованог на идеји о хуманој градњи,
инспирисаној нашом традиционалном фолклорном архитектуром.
Историчар архитектуре, писац и сликар сједињени у једној личности која је била
поштовалац Свете горе и Хиландара, оставио нам је у књизи Света гора огроман
број цртежа, фотографија и записа о јединственом средњевековном манастирском
комплексу.
176