текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Марко Поповић
И наравно, текле су године, он се у својим позним годинама све више посвећивао
идеји да од свог скромног Дубочајског музеја, који се налазио у једној просторији
у самој вили горе на Дубочају, направи завичајну збирку и да је остави за потомство,
за један шири круг људи који ће се кроз те остатке упознати са историјом
грочанског краја. Тако се родила идеја да Дубочајски музеј – ово „дубочајски“
под наводницима, јер тако га је он звао – прерасте у нешто што ће бити завичајни
музеј Гроцке. Идеја је почела тако што смо 80-их година радили на санирању
Ранчићеве куће, старој грађевини из раног 19. века. Након реконструисрукције
било је најпогодније да се у том здању постави овај музеј. И тако професор Костић
је своју збирку завештао Гроцкој с тим да се о њој стара Народни музеј и да
буде изложена у Ранчићевој кући.
Ми смо врло незахвалан народ. Та идеја је дуго чекала да се оствари и то и дан
данас није остварено на задовољавајући начин. Ми смо ту остали дужни. Међутим,
не бих желео да дужим, хтео бих само још да скренем пажњу на један детаљ
који ми је остао увек повезан са успоменим на професора Костића. Није из домена
археологије, али има везе са његовом личношћу. Ми смо као народ професора
Костића веома повредили. Били смо веома незахвални према тој великој личности.
Да не дужим причу, разговарали смо својевремено и о ордењу, пошто сам се
ја бавио тиме, а професор је био носилац многих одликовања. У тим разговорима
дошли смо и до приче о ордену Милоша Великог, са занимљивом и необичном
стилизацијом двоглавог орла, односно одликовању чије је трајање нагло прекинуто.
И тако једном приликом, на вечери у нашој кући, поклонио ми је своју слику
у униформи на којој је писало „у спомен на орла са сломљеним крилом“. Тај
човек је био у свом животу веома често осујећаван. Ми данас говоримо о свему
ономе што је он нама оставио, а оставио би више да смо ми као целина, не желим
сада да двојим никога, били бољи према њему. И ево ово је сада само један мали
део дуга који му враћамо.
172