текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

МАРКО ПОПОВИЋ
[Археолошки рад Александра Ђ.
Костића]
Велика је животна привилегија познавати умне и знамените људе какав је био др
Александар Костић. Мени је та част запала још у студентским данима, на једном
од првих теренских истраживања на којима сам лично учествовао. Професор Костић
остаће запамћен као један од великих српских полихистора, или боље речено,
као човек ренесансних склоности. Како је био посвећен својој струци, тако
се са истом страшћу, и истом компетенцијом, бавио и књижевношћу, музиком,
фотографијом, тако се исто заинтересовао и за археологију, проничући у тајне те
чудне науке, која изазива знатижељу многих, обично на погрешан начин.
Професор Костић се са археологијом, археологијом in vivo, сусрео сасвим случајно.
Почетком 30-их година одлучио је да направи велико изненађење својој супрузи
Смиљи, почео је да гради кућу, мало изнад Гроцке, изнад Дубочајског потока.
Све је радио тајно, док кућа није завршена и док, као што је већ познато, Смиљи
није приређено то задовољство. Међутим, док је трајала градња куће, тамо се дешавало
свашта. Док су радници копали темеље нашили су на скелетне гробове.
У првим гробовима није било ничега што би одавало време из кога потичу, били
су то само голи скелети. Терен је горе, на врху брега песковит, чиста земља и професор
Костић је помислио да су то посмртни остаци наших војника који су бранили
границу Краљевине Србије на Дунаву. Многи, погинули у борбама током
Првом светског рата, били су његови саборци. Чак је имао намеру, не знам да ли
је остварио, будући да се не сећам детаља, да позове свештеника из Гроцке, да те
кости опоје, и да их сахрани по нашим обичајима. Међутим, како су радници радили
даље, почеле су да се појављују и необичне гробне конструкције које су професора
Костића заинтересовале. Наравно, није дозволио радницима да их разбију
крамповима. Иако није имао никаква археолошка искуства, он као веома образован
човек, знао је да треба пажљиво видети шта је у питању и тако су на светло
дана изашле римске гробне конструкције. Одмах је схватио значај овог открића,
пажљиво их откопао, боље рећи истражио, и све то наравно сачувао, што ће касније
ући у фонд његовог чувеног Дубочајског музеја.
Ту под вилом на врху брега изнад Дубочајског потока, који сада зову Циганско
брдо, што је сасвим нови топоним без икаквог утемељења у ранијој топографији,
на простору где су извођени земљани радови нађено је 37 гробова од којих је неколико
имало, како то археолози кажу, и гробне прилоге. Значи уз скелете су били
и налази, керамички крчази, фибуле, скромни комади накита и слично. То је, наравно,
омогућило да се ти гробови потпуно јасно временски определе.
Ово занимљиво откриће усмерило је професора Костића, окренуло ка интересовањима
какве то тајне из прошлости земља крије. Будући да је дуго времена проводио
у Гроцкој, односно Дубочају, подручју богатом археолошким траговима,
било је разлога за знатижељу. Ту се некада пружао римски Лимес, значи римска
170