текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Поглед на живот и дело Михаила Петровића Аласа
28 година), Југославенске академије знаности и умјетности и академија наука
Чешке и Пољске.
У обновљеној Србији Петровићеви претходници на Лицеју и Великој школи
радили су супротно. Два нематематичара (!) Атанасије Николић и Емилијан
Јосимовић, целог радног века састављали су математичке уџбенике за лицеје и
великошколце. У њихово време, то је било неопходно, а сводило се на неуспела
посрбљавања страних књига. Они су били „математичари“ без иједног научног
или стручног прилога, или бар неког покушаја. Једноставно, науком се нису
бавили, нису ни могли (први је био по струци агроном, а други архитекта). Доцније,
Богдан Гавриловић по доласку из Будимпеште са докторатом наука (1887), првих
10–15 година посвећује се искључиво уџбеницима за потребе великошколаца.
Најдрагоценије време за научни рад у математици изгубио је. Тек, 1900. године
Гавриловић се јавља са првом расправом, да би 1907. године престао са научним
радом.
Петровић је сигурно добро поступио. Да је неким случајем започео рад као његови
претходници пропао би, а развој математичких наука у Србији био би заустављен;
живот у науци наставио би се без резултата.
Михаило Петровић увиђа да у науци не може ништа да уради ако објави нешто
на ћирилици. Молим вас обратите пажњу – до 1920, до завршетка Првог светског
рата, апсолутно све што је урађено у Српској краљевској академији и објављено
– то уопште научни свет Европе није познавао, јер није могао да чита. Шта ради
Михаило Петровић? Он интензивно скицира резултате донете из Париза, почиње
да објављује у свету. Све што је објављивао, објављивао је на француском. И
одједном, на добро нашег Београда, и нашег народа, у тој светској литератури
почиње да се јавља једно име из српске науке а то је Michel Petrovitch, односно
Михаило Петровић. Тако је 1896/97 у америчком математичком часопису који
је излазио у Балтимору – у 19. веку (!), објавио две студије где је образложио
како је дошао до првог компјутера, рачунара за решавање одређене класе диференцијалних
једначина. У билтену Друштва француских математичара редовно
објављује, објављује у Чешкој, у Веснику и да даље не набрајам.
Један колега ме је скоро питао о библиографији Михаила Петровића. Наиме,
Михаило Петровић је осећао потребу да те своје радове ипак објави у земљи да
и наш свет може да их чита, тако да је имао две верзије – једну за научни свет, на
страном језику, и другу у Гласу Академије наука, на нашем писму. Према архивској
грађи ја сам то снимио, чак сам колеги Адамовићу поклонио, како је Казански
универзитет добијао редовно публикације и нису то могли да читају и имамо чак и
ту част да у Архиву Академије наука постоји одговор Казанског универзитета, на
којем је двадесет година био ректор велики Лобачевски, да добијају публикације
које стижу редовно из Београда. Одговори су били са потписом Лобачевског.
За своје резултате које је објавио у Америци Михаило Петровић је добио велика
признања да је то стварно први рачунар који је радио на принципу кретања
течности и решавао одређену класу диференцијалних једначина. Друго, у Паризу
објављује врло интензивно своје резултате из диференцијалних једначина, уводи
методе у диференцијалне једначине које су потпуно оригиналне (о њима ће вам
нешто више казати колега Протић). Увео је алгебарске методе у решавању диференцијалних
једначина. За једну неитеграбилну диференцијалну једначину
која нема решење у затвореном облику (не дозвољава квадратуру), професор
17