текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Ванмедицински рад А.Ђ. Костића
истакнути песник, свирао флауту, његов брат Светомир, композитор и архитекта,
свирао је виолу, а трећи брат Славољуб, професор књижевности, који је писао
историјске романе, свирао је виолончело. Друштво се код њих сакупљало сваке
недеље, долазили су разни уметници: Винавер, Миленко Живковић, Душан Матић.
Свирали смо своје композиције, дискутовали о њима, било је ту шала, вицева,
било је послужења, чаја, у сваком случају пријатна атмосфера која је на мене
врло позитивно утицала да се определим за музику.“
Будући да је растао у једном таквом друштвеном и породичном миљеу, Александар
Ђ. Костић је уз гимназију похађао и Српску музичку школу, прву педагошку
музичку институцију код нас, која је основана 1899. године. Мокрањац, код кога
је Костић учио композицију и клавир, запазио је даровитост младог Костића и
давао му велику подршку и потпору.
У прво време Александар Костић се бавио композицијом: хорови „Пролеће“ и
„Химна трезвене младежи“ композиције су традиционалних хармонских склопова
и лежерне мелодике, а Костић их је изводио са својим гимназијским друговима.
Из тог периода потиче и „Успаванка за клавир“ коју је Костић компоновао
1912. и посветио тада својој девојци, госпођици Смиљи Јоксић, која је касније постала
његова супруга и врстан педијатар. Реч је о једној романтичарској композицији,
у троделној форми, транспарентној у вертикали, са лаком мелодијском
линијом, хармонски једноставног, повремено необичног или, боље рећи, неуобичајеног
слога.
После тих младалчких композиторских покушаја, само се још једном вратио компоновању.
Било је то 1940. када је написао текст и музику за мешовити хор „Химна
раду“. Ову композицију су после Другог светског рата често и радо певали разни
наши хорови, па и један искусни професионални хор какав је Хор Радио Београда
на свом концерту 1953. године са диригентом Боривојем Симићем.
Међутим, Костићево превасходно усмерење био је пијанизам и он ће бити централна
тема и овог нашег разматрања као што је био и централна музичка преокупација
целог његовог живота. Још у гимназијским данима Александар Костић је
много времена проводио за клавиром, а када је 1912. године отишао на студије
медицине у Нанси, одлучио је да учини велики напор и да у исто време упише и
мајсторски курс код Луја Дијемера. Један од најчувенијих француских пијаниста и
педагога, и сам ученик париског Конзерваторијума, био је тада у својим седамдесетим
годинама. Пленио је великим педагошким искуством и значајним дидактичким
радовима. Костић је курс код њега завршио веома успешним реситалом.
У току Првог светског рата, у којем је учествовао као добровољац, војни лекар, он
наставља свој контакт с музиком, приређујући у Нишу хуманитарни концерт са
мушким хором, а затим и концерт на Крфу где је извео Опело и Оче наш Стевана
Мокрањца. „Успех је био незапамћен“, пише Воки Костић, „Отац је доживео
посебну почаст када му је, уз честитке, пришао официр француске војске Венсан
д’Енди, истакнути француски композитор.“ Тада су склопили пријатељство,
редовно су се дописивали, а по завршетку рата француски музички великан здушно
је препоручио Александра Костића, свог ратног пријатеља, Ансоржеу сјајном
пијанистичком педагогу. Конрад Ансорже био је Листов ученик и држао је класу
на Конзерваторијуму у Прагу. Заједно су се нашли у Стразбуру. Костић је припремао
своју докторску дисертацију из медицине и истовремено похађао двомесечни
пијанистички курс који је Ансорже управо у то време држао у овом граду.
167