текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

СНЕЖАНА НИКОЛАЈЕВИЋ
[Александар Ђ. Костић –
композитор и пијаниста]
Постоји знатна разлика између љубитеља музике који, слушајући, уживају у њој
и музичких аматера који велико задовољство налазе у сопственом музицирању.
Могло би се рећи да су они први представници савремене цивлизације, а друге
красе одлике ренесансног духа. Будући да је професор Александар Ђ. Костић својом
природом и својим интересовањима припадао овој другој групи љубитеља
музике, желела бих најпре да укажем на њену генезу.
Од почетка 16. века музика се у повлашћеним круговима сматрала неопходним
елементом културе: сви су учили певање и свирање на неком инструменту. То се,
чак, захтевало у Дворанину Балтазара Кастиљона, једној књизи која је била нека
врста приручника елите, бестселер за издаваче и снага за идеје врлог човека homo
virtuoso. Музика је играла у друштву много истакнутију улогу но данас. Људи се
нису задовољавали само тиме да слушају песнике и музичаре, сва елита се такмичила
са њима и опонашала их. Уметност је била нешто живо, била је природно
средство изражавања као што је то увек био случај са великим епохама.
У том погледу карактеристично је да су многи велики италијански сликари (Ђорђоне,
Порденоне, Басано, Тинторето, Дел Пјомбо) били пасионирани музичари:
Дел Пјомбо је био чувен као певач и лаутиста, а један архиепископ Барија Габријел
Мерино био је врстан певач. Када се Леонардо да Винчи представљао двору Лодовика
Мора у Милану, он је то учинио као музичар, а не као сликар. У 17. веку у
Европи су се под називом Collegium musicum множила друштва љубитеља музике
која су музицирала предвођени једним професионалним музичарем. Сам Јохан
Себастијан Бах водио је један такав колегијум у којем су се, уз аматере и искусне
љубитеље музике појављивали и његови синови, касније истакнути композитори
Вилхелм Фридерман и Карл Филип Емануел.
Деветнаести век донео је разнолика раслојавања у музици, између осталог и на
професионалце и аматере. Њихови сусрети су све ређи, а путеви им се разилазе:
професионални музичари наступају на концертним подијумима, а аматери музицирају
у богатим грађанским кућама. У доба бидермајера формира се култ
кућног музицирања – клавирског и камерног - и тај дах се у западној Европи и
данас снажно осећа.
И у нашој средини је тај вид музицирања био присутан у грађанским домовима.
Србија је почетком 20. века на музичком плану била у великом заостатку за Европом,
али кућне, музичке забаве нису биле реткост у грађанским домовима. О
томе сведочи наш истакнути композитор Станојло Рајчић. Он каже: „У то време,
дакле, у Београду није било много чега, али је било нечег што му данас недостаје:
то је домаће, камерно музицирање. Људи су се састајали по кућама, свирали, дискутовали
о музици, проводили пријатне вечери. Тако је Момчило Настасијевић,
166