текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Василије Калезић
ниловграда – два Црногорца, два Бјелопавлића, објављују књигу у Београду, Ведрине
у олуји Александра Ђ. Костића. То је стварно за антологију! Погледајте шта
се даље дешавало. Напишем предговор за књигу која шездесет година стоји, ‘ајде
да направимо књигу да буде мало илустрована. Зуко Џумхур „илуструје“ – карикатуре
Зука Џумхура! Књига скреће пажњу, али Александар Ђ. Костић не дочекује
да се појави књига.
Долазим на оно што је главна тема, што је садржај књиге: јесте одступање, јесте
Голгота, јесте Албанија, јесте Крф, јесте Кајмакчалан, јесу болесници, јесу тифусари,
јесу ране, јесу болести и смрти. Зашто је наслов Ведрине у олуји, приче са Солунског
фронта? Зато што је он видио што нико није. „Тифусарске незгоде и згоде“.
Молим вас, љекар па да се разболи! Човјек који лијечи друге! То је и репортажа и
слика и психологија и опис свих догађаја који се ту дешавају. Долази његов друг,
такође болестан, он онемоћао има 40 степени – ја сам рекао да је књига и аутобиографска.
Овај други нема 40 степени, али му је другачија мождана структура и
каже: „Идемо, Саша, у Париз“. Какав Париз кад шрапнели пуцају и лете аустријске
гранате! Појави се лијепа, гиздава сестра Мила, и све се завршило хумористички.
Или, „Докторова рана“. Не може доктор да буде рањен. Али, и глад и голотиња и
немоћ, и кување пасуља, а добар кувар ће све да узме, и лишће, није важно хоће
ли то моћи да скува, него ће све да састави и да направи јело. Ја препричавам јако
упрошћено како је то описано: драматично, психолошки продубљено, литерарно.
Или ужас који се зове „Мост ужаса“, преко коњских лешева, не може да се прође,
читав мост је блокиран. Људи који нису образовани, који не знају, како се иде
преко лешева и између лешева и газе по коњима. Доктор наш – ја овдје говорим о
литерарном лику, не говорим о одређеном љекару – каже: „Морате ићи друкчије“
и показује им, да се забиђе оно што је болест, што је „проклизавање“. Најбоља
прича која може и данас да се објави јесте „Ем беса, ем меса“. Умире се, страшно
стање. Долази млади Албанац, тражи помоћ, има тешку болест у породици. Љекар,
војник, мученик, ратник иде сам са Албанцем у његову кућу и види жену на
самрти. Болесна жена, умире, он каже да макну ћебад, да је раскомоте, чак се и
он изненади с обзиром на патријархалност тог народа, он јој да инјекцију и она
се поврати. Љекар, војник, ратник преспавао је те ноћи у тој кући, у тој соби, до
њих. Данас једва замисливо, једва могуће. Сјутрадан, оставио је своју чету, своје
обавезе да помогне. Албанац је спремио ђаконије, у њима је било свега и свачега.
Он их је донио у своју чету, јер је Албанац частио љекара и његову јединицу.
Или, прича како је умирала коза Белка, или, прича о партији карата... Одједном
„Идем – не идем“! То војници вјешто прате. Како је описана та картарошка партија!
Која је то репортерска слика, како ти ликови изгледају, како су се они идентификовали
и како они постоје као да је чиста слобода најљепши салон у којем
они играју карте.
Не би било занимљиво а да се не помене страшна, судбинска појава онога што је
Александар Ђ. Костић читавог живота проучавао, борио се за слободу, гледао на
пол, карактер, чак не у вајнингерском смислу, него као на јединство, као на истину,
да ту гријеха нема, то је привлачност. Шта се ту дешава? Има прича која се
зове „Пусте жеље“. Четири Енглескиње, болничарке долазе у јединицу... Треба
видети шта раде, како се брију, како се удешавају, како увијају бркове. Како ће да
их дочекају? Ту је карикатура Зука Џумхура феноменална... Оне су дочекане као
врста савршенства.
160