текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Драган Трифуновић
изнедрио младиће и девојке који су доцније српском народу у науци дали завидне
резултате.
Ја бих прешао одмах на одређене коцкице. Немојте од мене да тражите неку хронологију
као што професори говоре – „родио се тада и тада“ и настављају даље.
Млади Петровић је дошао из Париза 1894. г. са комплетном француском школом.
Тада је у ондашњи Београд донео „целу“ француску школу. Михаило Петровић је
у Паризу дипломирао математику, поред завршене Велике школе – факултета у
Београду, дипломирао је физику, докторирао је из математичких наука, и био је
први у генерацији. Како се то десило? Када је завршио Велику школу (1889) њега је
деда узео за руку и рекао: „Идемо да те упишем у најтежу школу у Европи.“ Значи,
он није радио оно што је радио Димитрије Данић, нећак Илије Гарашанина, или
што је радио Богдан Гавриловић, или што је радио Иво Андрић, или што је радио
Иван Арновљевић, или што је радио Брана Петронијевић. Која су ово имена? То
су све имена која нису завршила факултет, нису дипломирали, а докторирали
су. То је тако могло на Западу у оно време. Међутим, у породици Петровић не:
„Ти ћеш, Михаило да идеш у Париз, има годину дана да седиш да се спремаш за
пријемни испит, да нормално студираш.“ И студирао је. Завршио је математику,
завршио је физику, докторирао је и дошао је комплетан. Значи, Србија први пут
има правог математичара. Јер, пре њега математику су предавали учитељи,
богослови, правници, пољопривредни инжењери, архитекте итд.
Од доласка на Филозофски факултет Универзитета у Београду (22. октобар 1894)
Михаило Петровић није полагао нарочиту пажњу састављању, писању уџбеника
за своје студенте математике. Припадао је групи професора која је сматрала да
ову врсту стручних књига не треба писати у младости, већ у годинама потпуне
стручне зрелости када се наставник у целости „офамилијари“ у предмету и
успе да га доведе до нивоа угледних страних уџбеника. Све ово треба постићи
у процесу и са жељом уношења и својих оригналних прилога до којих је наставник
дошао у дужем временском периоду. Тако је и било. Још за време школовања и
усавршавања на Faculté des Sciences и École Normale Supérieure у Паризу, Михаило
Петровић увидео је да у младости треба радити на науци, што више исказати себе
на пољу оригиналних прилога. Математичке науке траже младог одважног човека,
пуног знања са добро завршеном школом. А то је Петровић све имао. Примери
су му били француски математичари. Професор Пенлеве, само неколико година
је старији о Петровића, затим „чудо“ младог Поенкареа, а пре свих и понајвише,
оснивач савремене француске математичке школе, професор Ермит, чији је животопис
и научно дело млади Петровић веома добро упознао.
Супротно својим претходницима у математици Србије, Петровић од првих
дана ради интензивно у науци и заступа став да универзитетска настава може
достизати своје врхове само преко науке. Без добре школе, нема добре науке, и
обратно, сматрао је Петровић. У овим важним настојањима на Великој школи,
примарно му је било да лично ствара у науци. Вратио се из Париза пун зацртаних
идеја, скицираних расправа, програма, савремене литературе, те није случајно
да у првим годинама рада на Великој школи објављује веома запажене расправе
у тада најугледнијим часописима великог света. Каква новост, каква срећа за
научну средину Београда. По први пут Србија је имала потпуно квалификованог
математичара оригиналног ствараоца. Убрзо је Петровић изабран за дописног
члана Академије природних наука у Српској краљевској академији (било му је
16