текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Ванмедицински рад А.Ђ. Костића
Ја сам бројао те степенице неколико пута (има их више, 90? – без лифта), а тамо је
била и снаха, моја Војвођанка, коју је посебно уважавао и волио, овдје присутна
Вера. Тада сам знао доста, али нисам знао све детаље, које сам видио у филму Вокија
Костића (који се споменички одужио, не само успомени свога оца, не само
овоме граду, него историји, науци, епохи). Овдје хоћу да кажем, пред његовим
сином, који сједи у првом реду, може се десити да он то не зна. У Књижевној топографији
Београда Радована Поповића на једној страни, налазе се један до другога,
што је врста споменичког освјежења, љепоте, признања: горе Александар Ђ.
Костић, у својој карактеристичној појави, са карактеристичном машном, а доље,
испод њега, на истој страни, Војислав Воки Костић, а са десне стране биографски
подаци о једном и другом.
Прелазим на оно што је главно, заобилазећи много „грађе“.
Ја сам филм гледао два пута, једном у Атељеу 212, други пут на телевизији. О многим
стварима које се третирају у филму треба посебно говора, али један детаљ
ћу вам описати. То како је добио отказ 1942. године, који је потписао Коста Тодоровић,
који је добио улицу, као што знате код Клиничког центра, како је добио
отказ 1952. године са истим потписом. Ја сам питао Митру Митровић, министарку,
зашто су то урадили, она је Ужичанка, „вјешта“. Наравно, сазнао сам како је
то урађено, према верзији поштованог и драгог, бескрајно даровитог професора
Александра Ђ. Костића: позван је био у министарску канцеларију, лијепо дочекан
и, чак, био задовољан!
Такви су били сусрети и разговори, ја сам наравно имао своју тематику, а он своју,
мене је више интересовала друштвено-политичка, посебно ме је интересовао
однос према Августу Форелу. Шта је то, откуд то да је он идеализовао и да је видио
тога човјека као један образац којем треба тежити, морално, интелектуално,
професионално, он чак помиње његову породицу, имао је шесторо дјеце, двојетроје
умрло за његова живота. Све се то завршило добро, дошло је до нечега, као
до неке врсте такозваног смирења и смисла рада.
Александар Ђ. Костић је писац, под псеудонимом је објавио Приче из страшне
куће. Он има рукопис, каже, важан. Напишем предговор, нађем издавача, мучим
се, идем по Београду. Молим вас, ја сам данас протестовао код организатора, како
то да данашња „Политика“, која има десет регистрованих разних предавања, по
којекаквим и различитим установама, нема ни једног јединог слова о томе да се у
Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ држи скуп посвећен успомени
на рад и стваралашто Александра Ђ. Костића. Тако сам видио и тај пут свој. Један
издавач је само питао шта је, какав је наслов, о чему се ради. Ја сам рекао да је најбоље
да иде у Српску књижевну задругу, у Београду, заслужан је, познат, чувен,
неколико пута декан Медицинског факултета, основач Института, личност, видјели
сте колико књига и каквих има. Не. Ја „укопчам“ зашто неће да објаве књигу!
Зато што је тема Први свјетски рат, што је повлачење преко Албаније, што је
Крф, што је Солунски фронт, што је то ужас, да је то епика, да је то драма, да је то
трагедија, а Александар Ђ. Костић пише – хумористички!
Александар Ђ. Костић дао је наслов књизи Ведрине у олуји. У предговору пише
да је он њу спремио после 60 година. Шездесет година је стајала књига у рукопису.
Долазим до тога како смо ми ту књигу издали, не ја, ја сам био такозвани посредник,
ја нађем издавача другог, пријатеља свога, кога сам молио да дође и да
га ја овдје лично поздравим. Он се зове Михаило Бато Ђеловић, из мог града Да-
159