текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Василије Калезић
његовој некаквој визионарској моћи која је била јединствене врсте. У последњем
издању, које ви познајете, а ја сам се срео и са првим издањем које је било без корица,
без свега, распарчано, много читано, стављане су примједбе преводиочеве,
много важне. Треба обратити пажњу како је он стављао допуне, испод тога пише
„преводилац“; има понекад и позивања на своје књиге које су у тој књизи биле и
посебно рекламиране – Жена пол, жена човек, О брачним проблемима и др.
Ја сам Александра Ђ. Костића запамтио још по нечему: он је писао поговор за
књигу Камасутра коју је прва са оригинала, са санскрита, превела Весна Крмпотић.
Каква је његова полемичност у поговору, шта је он запазио, како је он чак
оспорио на фини начин ауторство, јер, не ради се само о једном дјелу, ради се о
насљеђу, традицији, ономе што је тај народ, индијски, имао у традицији, и што
је у тој традицији елементарно сакупио као један требник; чак је тамо као књига
врста, књига жеља, једна књига енциклопедијског начина живота у љубави, браку,
у прожимању, праву да је полни живот, сексуални живот саставни дио истинског
живота. Ја нећу улазити у оно што је прилика за медицинске стручњаке боље и
свакако компетентније од овога који се вама обраћа.
Било је још нешто у личности Александра Ђ. Костића што је мене посебно интересовало.
То је Гроцка. Он је имао тамо имање, па је правио неку кућу, па је нешто
радио, копао и наишао на некаква чудеса. Ја сам питао мога пријатеља и рођака
у Гроцкој, познатог адвоката Ђорђа Калезића да ли га зна. Божо Вуковић је тамо
исто копао и градио, директор „Неимара“, мој друг, а он, Александар Ђ. Костић
– прави музеј, прави археолошку збирку, прави чуда и чудеса.
Сада сам, мало прије, прошао Космајском улицом, бр. 23, четири прозора, прави
се сада велико реновирање, ја сам хтио да питам Вокија Костића: није ваљда он
наручио ово реновирање, иста је кућа и све, а тако се чисти, а мајстори туда раде.
То је њихова „стара“, сачувана, „београдска кућа“...
У овој мојој подстицајној ријечи која значи једно схватање о томе да је то писац, да
је стручњак, да је преводилац, да је велики љубитељ и познавалац језика, да у том
Полном питању, има на крају речник израза, научних и обичних, који је толико
инструктиван да га – овде има млађих људи, студената – и данас могу да користе
као велико богатство знања. Такав Александар Ђ. Костић био је за мене нека врста
предодређености, а имао сам различите личне склоности према људима који су
били старији од мене да од њих понешто научим и сазнам.
Све ово што ћу рећи није без везе ни са темом, а надам се да ће помоћи као подстицај.
(А ја, ако нешто пређем, овдје је Марија која је, руководилац, врло заслужан
за организацију овог скупа, нека ме опомене.)
Како је дошло да сам га ја посјетио, вјероватно споразумно, „другарски“, у Доситејевој
1а?
Покретан, домаћин, ужурбан, ја видим један стан сав као музеј, једна соба са великом
фотографијом краља Александра, са сабљом краљевском, вјероватно као
знак поштовања Александру Ђ. Костићу. Тамо, подаље, сједи болешљива, драга,
уважена љекарка Смиља, и она види ужурбаност којом он дочекује госта, и
којем показује и археолошку збирку, вади композиције, показује ноте и прича...
Ја сам долазио из Новог Сада, то су осамдесете године ... Питао ме је да ли сам
уморан. Како уморан! Како ја могу бити уморан пред њим кад он има такву покретљивост.
158