текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

ВАСИЛИЈЕ КАЛЕЗИЋ
[Ведрином и о олујама]
Најприје да вас поздравим све, као пријатеље, сараднике, поштоваоце, комшије,
другове истакнуте личности каква је био Александар Ђ. Костић. Његов рад, живот,
дјело ја сам у једној скици овдје дао. По протоколу предвиђено је да говорим
трећи или четврти, али, ево, добио сам „првенство“, па сам се мало и збунио док
не успоставим контакт, који би био што природнији, што бољи, што љепши. Говорићу
о једној таквој личности... Ви сте видјели овдје, попуњене витрине на улазу
дјелима медицинским углавном, али и другим, проф. др Александра Ђ. Костића,
али сте видјели и изложбу која је крцата документима. Он свакако спада у једну
изузетну, легендарну, стваралачку личност.
Тезе за ово излагање – незгодно ми је што говорим први, прво је требало да говоре
даме – фиксирао сам овако: шта је за мене, који сам га познавао, важно. Постоји
јединствени склад између човјека и дјела, између живота и рада, и постоји једна
драматична, динамична веза која се огледала у свему што је тај човјек радио. Ја
сам рекао да сам га познавао, и у том нашем „познавању“ – постоји израз који није
најбољи, „дружење“, јер ја сам апсолутно споредни фактор. Ја сам човјек који
је осјетио, наслутио, видио, упознао нешто што је маестрално, што представља у
том добу толику брзину, толику покретљивост, толику сналажљивост, да сам био
и очаран и задивљен. Да не говорим о посебном интересовању које сам имао ја
као истраживалац, књижевник који је ишао на сваки траг гдје би нешто могао да
види и да научи. Ја ћу најбрже што се може прећи преко онога што сам замислио,
немојте ми замјерити, понио сам и књигу, гдје ћу моћи да цитирам што сам замислио
и претпостављам да ћу онда знати боље да располажем временом.
Александар Ђ. Костић је, на једном скупу на Филозофском факултету, гдје се расправаљало
о лингвистици и славистици, устао, једва познат у том друштву, које
је специфично, стручно, и дискутовао. Одмах је био запажен по нечему што је било
борба за чистоту српског књижевног језика. Навешћу вам само један примјер
из те дискусије. Он каже: „Видим једно предузеће на којем пише „Србокоп“. Шта
је то, фирма, предузеће у којем се копају Срби?“ Следио је такав аплауз. То је било
прво виђење, ја сам наравно, после тога пришао и поздравио га.
Александар Ђ. Костић је преводилац Полног питања, у четири издања, до 1939.
године, има два предговора Августа Форела и два предговора, своја. Август Форел
њега зове „брат“, „друг“, има један њемачки израз којим га он ословљава са
врсном присношћу. Александар Ђ. Костић, преводећи то дјело, у четири издања
(од 1920), објављује његове предговоре и свој велики и важни предговор. Кад помињем
тај предговор то чиним зато што он није само садржајно медицински,
професионални, сексолошко, антиалкохоличарски, морално-брачни, литерарни.
Чак и у овим дигресијама које могу бити одступање од онога што је тема, ја говорим
о литерарном доживљају тога човјека, његовој брзини, његовој спретности,
157