текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Медицински рад Александра Ђ. Костића
Аутор је преко 50 научних радова и монографија код нас и у иностранству. Главна дела:
Немоћ у полном понашању, The Outcome of Sex Reassignment Surgery in Belgrade: 32 Patients
of Both Sexes (Archives of Sexual Behavior, 1996), Testosteron Treatment in Men with Erectile
Disorder and Low Levels of Total Testosterone in Serum (Archives of Sexual Behavior, 1997).
Дискусија
Миодраг Одавић Ја сам хтео да евоцирам успомене које сам имао са професором
Костићем. Њему је о мени говорио мој рођак, професор Војислав Даниловић
да се ја, ето, интересујем за терминологију, да он зна да ми посебно сметају
енглеске туђице и да би он желео да ја дођем до њега. После једно годину–две дана
проф. Костић ме је фебруара 1974. године позвао и питао ме је шта је Риста Одавић
мени. Ја сам казао да ми је то отац, професор књижевности, грчког и латинског,
а други, стриц је оснивалац архива, иначе есејиста и да ја, поред тога што
сам војни лекар интерниста, да желим да се бавим проблемима језика у медицини
и медицинској струци. Он ме је врло срдачно, врло топло примио, просто тај
24. фебруар 1974. године ја памтим. Примио ме је у њиховом стану у Доситејевој
улици. Била је професорка Смиља Костић, она ме је дочекала. Он ми је показао
картотеку и рекао ми је да жели да ја са њим сарађујем.
У току седамдесетих година, кад год сам могао, пошто сам имао службу у трупи,
кад год сам долазио ја сам се њему јављао, а нарочито почетком осамдесетих година.
Ја сам био одушевљен медицинском терминилогијом, и ја сам правио своје
спискове и картотеку, међутим, онда нисам разумео одређени скептицизам и
резерву. Каже: „Немојте, Одавићу, да мислите да ћете лако проблеме коришћења
туђица у медицини да решите, да ће широки круг да Вас прими.“ Ја то онда нисам
разумео. Увек сам рекао да хоће и да ја верујем. Он је рекао: „Ви сте млађи, па сте
ентузијаст и зато ћете веровати.“
У међувремену сам постао сарадник Института за српски језик где сам са Драгом
Чупићем, Егоном Фекетеом, Слободаном Ђорђевићем и другим, недеље и недеље,
из састанка у састанак, говорио о том проблему англицизама и туђица уопште у
нашој медицинској терминологији и тек после десет-петнаест година од његове
смрти ја сам схватио колико је то тешко, колико је то мукоптрпан рад. Имам, са
великим задовољством кажем, његову белешку – на једном делу енглеског рукописа
ми је написао да ми оставља у аманет да се истрајно борим за чистоту српског
језика у медицини, медицинској науци и струци. Ја то данас знам јер већ дуго година
пратимо те проблеме и морам да кажем да ми је нешто најлепше што сам
у свом раду као клиничар интерниста доживео то је управо сарадња са њим, јер
кад год ми је објашњавао неки од проблема, или сложенице или транскрипцију
речи, он је уносио увек неки нови елеменат, нешто ново што ја нисам нити могао
да прочитам, нити сам могао у првом моменту да разумем. Касније, када сам
већ дубље ушао у проблеме медицинске терминологије, ја сам се онда сећао његових
речи и морам да кажем да сам срећан и сматрам се веома богатим што сам
се учио код професора Александра Костића који је био и остао мој узор и мислим
да ће тако остати док сам ја жив. Све оно што сам од њега научио, ја сам пренео
у своје радове, и наравно посебно у овај Речник који сам издао и који сматрам да
је у ствари наставак дела професора Александра Костића.
155