текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Александар М. Петровић
божанском логосу. Рационалистичка теологија дуалистичког смера подвајања
материјалног и духовног или интелектуалног принципа, тражила је излазак ума
из „онечишћавајућег тела“ да би се доспело до повољног духовног стања, док
дубинска физиологија молитве исихаста захтева превазилажење илузорности
таквог дуализма ослонцем на реалност присуства Божијих енергија и улазак ума
још дубље у тело, његово сабирање и склупчавање у његовој психосоматској целовитости,
јер се уздизање остварује тек снажним покретом и духовних и телесних
сила човека као заокружене личности. /св. Г. Палама, У одбрану исихаста, 1,2,2/
Бог се схвата дисањем и срцем, а ум се своди на груди и упија дословно срцем,
где се прикупља горући пламен молитве који преображава ум и сва природа
човека у духовно чуло тачке стапања са Богом беспочетно и бескрајно. Бог је отуд
бескрајни беспочетни искон који се симболички манифестује у својим енергијама
и именима, док за варлаамске хуманисте и пороње рационалне теологе ренесанса
бива принципијелан само апстрактни појам Бога, док његове манифестације у
творевини и само име Божије више није Бог већ рационализам конструкције
тварног начела: „То се и догодило код Варлаама, да је Бог као самосталан предмет
и суштаство остао сам по себи у виду апсолутне несазнатљивости, а енергије у
виду њиховог познавања и рашчлањености, доспеле су до потпуне одвојености
од Бога и сматране су тварним. Тиме је одједном покопана и хришћанска трансцедентност
Бога, тј. Његова нетварност, и платонско неразликовање тварног и нетварног
у мистичком искуству. Стога је било сасвим разумљиво и основано
разјаривање варлаамита против свих практика свештене исихије са њеним апсолутно
разговетним разликовањем човека и богочовека, обреда и тајне, с њеном
мистичном техником самоиспитивања, самоподстцања, исповеди, дисајних
и срдачних осећања...Варлаамски дуализам с јачањем рационализма, постаје
картезијанство и оказионализам, при јачању субјективизма (који не може да
не јача, јер Бог је – несазнатљива „ствар-у-себи“, а оно што се да сазнати ствара
субјект) – кантијанство, а при слабљењу осећаја за трансцендентно (а њега не
може да не буде јер је од самог почетка оно најважније проглашено несазнатљивим)
– позитивизам; итд. итд. Речју, ако је Таворско Светло неодељиво од суштаства
Божијег и по томе сам Бог (мада Бог Сам није светлост) – тада је православље
спасено, или ако је Светло одељиво од суштаства Божијег и по томе је твар – тада
почињу апокалиптички грчеви ренесансног Запада (Алексей Феодорович Лосев,
Очерки античного символизма и мифологии, Москва, 1993., стр. 872–873.)
Далеко занимљивија су сва навођена претресања и разабирања идеја Његошеве
философије, јер су те идеје живе и од замисли Живог Бога који је Пут и Светло, од
овог етичког скандала, који затим у петрификованим формама рационализације
форми виђења стварности значи и то да би тај првобитни принцип могао да буде
надокнађен квантитетом разуђених регионалних, од којих би опет сваки за себе
чинио општи и тако се бавио својом слободом као степеном премошћавања на
рачун друге општости са којом би се проширивао, заиста су менталне адске муке
које је Његош одлично описао. Ова владавина тзв. „универзализације периферије“
као нововековни појам јаства које хиперболичном сумњом све друго показује
као привид сем себе самог, модерно речено воља за моћ, као да је Аници у овом
контексту измакла. Уосталом, да је ствар стајала другачије, могуће је поставити
питање, да ли би и сам њен живот изгледао другачије, поготово с обзиром на
очајничке кораке које је предузела на самом његовом крају. Самој крајњој тачки
136