текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Аница Савић Ребац – преводилац, есејиста, филозоф
представник исихазма Григорије Синаит прошао је некако повољније у Зборнику
из 1360/70. године /л. 368–385 насловљен је Поуке Григорија Синаита о послушању,
страстима, добродетељима, о безмолвију у акростиху/, те његова искуства умног
тиховања и карактеру благодати које подразумева /л. 385–401/. И у кодексу Доротеј
из 1370/80 Дечани 80, где уз поуке о безмолвију и молитви следује од листине 134
спис Григорија Синаита казивање мало о безмолвију у 12 глава.
Ако ове податке примимо к знању и сажмемо, укратко би се могло рећи да се
средином четрнаестог века на заласку византијске философије распространио
покрет исихазма који је духовно предводио богословећи подвижник Григорије
Палама (1296–1359). Главни саджај човековог живота у његовом учењу је виђен
као сазнавање Бога које се у овом животу може достићи путем бескрајне молитве
и ћутања. Циљ је био приспевање у виђење божанског светла или умне светлосне
енергије која исијава из Божијег бића слично /Фаранском/ светлу које је исијавало
на Таворској гори у часу Божијег преображења /Матеј 17, 1–13; Марко 9, 2–13; Лука
9, 28–30; Дела ап. 9,3/. Издижући се изнад свега створеног, човеков ум се током
узлазног кретања према извору нествореног од тог сјаја и светла преображава у
духовно чувство, а ово чувство у божанску светлост и облагодаћено блистање. Кападокијски
оци су сматрали да Бог Син и Свети Дух такође поседују несаопштиво
суштаство Бога Оца. И Григорије Палама сматра дозвољеним да се Бог Син и
Свети Дух назову ипостазним /личносним/ енергијама Оца, не прихватајући аргументацију
Варлаама из Калабрије и Акидина који интрепретативним обрасцем
платоничких рационализација природе сасвим одвајају Творца и творевину.
Могло би се рећи да је то један схоластицизовани платонизам у дијаспори са својим
зачетником који је истцао ерос истраживања у теорији идеја и истрајност на
намери присећања душевношћу првобитног светла. Ова варлаамска разумом
достигнута интерпретација структура ствари у лику теолошког рационализма не
би прошла ни код наведених теолошких мислилаца Запада, јер је у очигледном
дефициту акта веровања по питању карактера божијег присуства. Као да се у овом
спору рационалних хуманиста са исихастима директно показало да Платонова
теорија идеја која подразумева присуство присутног у двоструком кретању појаве,
овде животно очитовано показало свој тужни смер инаугурације негативизма
наметања наводне концептуалистичке премоћи; па очито иде техничком линијом
заборава бивствовања на коју је са онолико обазривости указивао и кроз припремљена
очитовања скривена у суштини метафизике разоткривао Хајдегер. Енергија
не уводи у суштаство и јединство бивствовања никакво раздвајање или цепање
/њу догматичари сматрају добротом, а мистици љубављу/, будући да суштаство
само по себи остаје носилац енергија, а енергија полазећи од ствари опет не може
да пређе у твар јер је у јединству са Богом. Божије име тако не припада само
суштини него и његовим енергијама или својствима као доброта, благодат,
премудрост, светлост, промисао, блиставост, љубав итд. Уздизање ка Богу и
освећивање (озаривање) његовим светлом могуће је због тога што васцела твар
настоји да се приближи богу, па Његова енергија саопштена човеку постаје на
основу боговиделачког налога и својство самог човека: „Да стекнемо Бога у себи,
да се са Богом начисто сродимо, те да се помешамо са најчистијом светлошћу“
/св. Г. Палама, У одбрану исихаста, 1,3,42/ Тако је по причешћу и помоћу Божије
милости човеку доступно обожење као степенована величина сличности Богу,
што не значи интензивну истоветност суштине, већ да је по смислу могуће тек
енергетско поистовећивање човека с Богом, будући да је човеков дух ерос ума према
135