текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Аница Савић Ребац – преводилац, есејиста, филозоф
домаћих оригиналних писаца и песника, јер и житија су компонована у многим
својим елементима на основу византијске реторичке прозе. Такође, то се односи
и на реторичке утицаје на домаћу литургијску химнографију, где су Теодосијеве
службе, на пример, преп. Симеону и св. Сави, као и Цамблакова св. Стефану
Дечанском ушле у садржину веома бројних преписа Празничног минеја. Проблем
човека или православна антропологија у описима претеча исихазма и исихаста,
чија су важна дела ушла у састав српске преводне књижевности и теолошке мисли,
био је евидентан, али неиздиференциран, што је у духу средњовековног схватања
вере. Заправо, овај сегмент интелектуалних схватања на заласку српске
средњовековне државе морао је имати велику важност, знајући да је византијско
хришћанство питање човека постављало у средиште своје мисли.“, сматра да се то
догађа већ код претеча исихазма /код пс. Дионисија Ареопагита, Максима Исповедника,
Симеона Новог Богослова/, а да преводиоци и преписивачи Инок Исаија
цара Душана, Инок из Далше деспота Стефана Лазаревића, састављач Горичког
зборника Никон Јерусалимац за Јелену Балшић /1435–1443/ са епистоларним
прилозима рефлексивне стилистике чак и поетске природе (рецимо: “Повест о
јерусалимским црквама и местима у пустињи“, „Увод у поимање васељене“, “Земља
виси сред небесне провалије“ л.262–265), радо уврштавају тада савремене
теолошке писце Јована Дамаскина, Стефана Тивејског, Климента и Теофилакта
Охридског, Григорија Синаита итд. Тако је Милорад Лазић дошао до закључка да
је заједно са претечама и актуелним исихастама дошло до сазревања атмосфере
која је погодовала и нашим наведеним ауторима да се кроз рецепцију овог покрета
у српском друштву подувате и сами посла продукције књига. Тако он констатује:
„Преводом 1371. године Ареопагитског корпуса (Corpus Areopagiticum)
од стране српског теолога и преводиоца инока Исаије, наша култура је добила
књигу која је потенцијално утицала на многе аспекте црквеног, државног и друштвеног
живота, као и на естетичке вредности уметности на заласку српске
средњовековне државе...Наиме, превод Ареопагитског корпуса уз, до данас најпоузданији
запис инока Исаије о Маричкој бици, представљају свест једног
друштва о историјском задатку на вршењу културне и духовне мисије, у циљу
њеног спасавања, очувањем и стварањем највиших културних вредности.“ (тамо,
стр. 235) Аутор посебно издваја изузетну стваралачку појаву Никона Јерусалимца
/Зборник (Савина 21) – Шестодневник Никона Јерусалимца из 1440. г./, јер је кроз
њега проговорила потреба једне епохе винувши се до тематске универзалности и
достојне апстрактности, са чиме је уз несамериве преводилачке заслуге и записе
инока Исаије, савијен онај креативни лук православно-словенских исихастичких
зборника.
Садржина идеје да се Бог не сазнаје чисто интелектуалним процесом /сем, ако иза
тога не стоји фундаменталистичка вера о свемоћи неке властите самоузрочности
попут армираним бетоном рационалне тврдоглавости оклопљеног егоитета,
острашћеног према свему што га иоле доводи у питање/, већ да се тим процесом
сасвим добро може садејствовати у преображавању нествореном божанском
светлошћу која физиолошки столује око човековог физичког пупка, заслужује
свеобхватније студије и практичко-философске разраде, које би уздигле философију
обогаћујући и теологију и науку, али и антрополошку литературу уопште.
За то му је важан путоказ и једно место из опуса самог родоначелника исихазма,
Григорија Паламе: „...доброта није у природи знања самом по себи, него у људским
намерама, са којима се и знање помера у другу страну. Из тог је разлога
133