текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Александар М. Петровић
додир са њима допустио и обимно ивођен теренски рад, којим је остваривао увиде
у наше књижно благо и прибављао материјал за веродостојно писање о том
сегменту културне историје. Његово писање тако има ону снагу убедљивости коју
може да издржи само пажљиво сабрана енергија и самопоуздање црпљено из
дубоког упознавања предмета. Стога он суверено пише: „У разним збиркама на
простору бивше Југославије за период од 1371–1459. године постоји око 213 кодекса,
а добар део припада и бившем фонду Народне библиотеке у Београду, који
је изгорео за време немачког бомбардовања 1941. године. Фонд збирке манастира
Хиландара на Светој Гори броји око 40 зборника, чију смо структуру узели у
обзир у егзактном делу овог нашег рада. Реч је заправо о динамичкој страни ове
највеће збирке српских средњовековних кодекса, што даје врло репрезентативну
слику интелектуалног профила оних који су те кодексе отварали и читали.“ (тамо,
стр. 109) Свакако да би такав обим старих књига многе библиотеке пожелеле да
могу да имају и данас, не само због стравичне социјално-економске кризе која је,
може се метафорично рећи, срушила небо мад главама народа бивше Југославије,
а нама данас у Србији књиге учинила онолико приступачним, колико је то била,
рецимо, пре изградње шећерана за обимнију производњу, намирница шећер. У
бављењу средњовековним стварима прави материјал или грађа су идеје у својим
преносима, заступањима, стављањима на страну и усвајањима, а још од Платона
наовамо идејни план је био итекако кључан.
Усклађујући и повезујући разне изворе, према структурној садржини, саставу
променљивости и елементу зборничког карактера монашко-подвижничке
литературе пронашао, да већ у првој половини XIV века постоје оригинални састави
под непосредним утицајем динамизоване исихастичке оријентације, записујући;
„Реч је о трима књигама из рукописних збирки бивше Југославије и четири из манастира
Хиландара: Исак Сирин, 1380/95, 372 л., Дечани 76; Златоуст, 1370/85.,
420 л., САНУ 62; Доротеј, 1370/80, 295 л. Дечани 80; Хиландар 390; Златоуст Посни
Монаха Дамјана, трећа четвртина XIV в. 1+356+1 л.; Хиландар 399 Зборник,
последња четвртина XIV в. 188 л.; Хиландар 457 Зборник, последња четвртина
XIV в. 139 л.; Хиландар 476 Зборник, последња четвртина XIV в. 401+1 л.“ (тамо,
стр. 174–175) Подробни опис заиста импозантног низа примена исихастичког
учења о присуствовању и уделу Божијих тзв. „нестворених енергија“ са којима
је општење обичном чулношћу искључено, те до којих се долази подвижничким
методама дисциплиновања воље и ума, заузима велики простор у самом раду, о
чему читалац може да се осведочи препуштајући се расветљавањима аутора која ће
га обавештавати и уводити у саму ствар једноставним, јасним и сажетим стилом
излагања. Како је Милораду Лазићу веома стало да издвоји и у први план изнесе
управо те елементе из укупне богословске заоставштине књижног културног блага
нашег народа, те да обрати посебну пажњу на интензиван утицај исихастичких
струјања, он тиме доноси и садржајну новину која мења потцењивачке ставове
историчара попут Оболенског, који су држали да је то тек пуко копирање узора
и готово механичко опонашање без већег значаја по историју књиге и културе,
истичући чак и развијен укус или завидан естетски ниво односа: „У српском
Зборнику из 1365/75. године, (НБС 26) од л. 281–290, налази се, ако се може рећи,
исихастички образац литургијске реторике (хомилитике), састав под насловом
Св. Григорија Паламе слово на Успење Пресвете Богородице. Овом приликом
немогуће је навести све оне значајне и бројне хомилитичке зборнике који су
утицали на развој реторичких схватања код Срба, а свакако да су нашле одјека код
132