текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Аница Савић Ребац – преводилац, есејиста, филозоф
Господа на гори Тавор, са чијим се јачањем стиче снага да се човек удаљи од још
горег пута који од њега чини горопадно чудовиште.
Човекова природа сама по себи није бедна и безвредна, али мало грамзиво чудовиште
испуњено слепилом страсти постаје када подилази мрачној страни
свог бића и окрене се од светлосне основе на којој заправо и почива. Када се божанска
светлосна основа злоупотребљава у учини безначајном, и наступи окретање
огољеном хедонистичком сензибилитету, услеђује срозавање које такву
индивидуу облепљену охолошћу и затворену у егоизам подјармљује приморавањем
на грамзивост и извештачена понашања као са неким уграђеним спољашњим
инсталацијама, чинећи ионако сићушно биће у бесконачном мору свести још
патуљастијим. Један од валидних начина да се човек оплемени и етосно-онтолошки
уздигне, јесте и образовање које може да утиче на мењање типологије његове
свести о стварности. Поглавље књиге насловљено – Утицај књиге на формирање
српске средњовековне интелигенције, посвећено је испитивању у којој мери је на тај
процес могла да утиче литература оног времена, са закључком и где је место да се
на такво питање добије меродаван одговор: „Дакле, изворе сазнања учених Срба
треба тражити у укупној продукцији српске, бугарске и грчке књиге.“ С обзиром
на овај методолошки постулат који није тек залудно ширење теме на оно што тој
теми на први поглед не би припадало јер се задире у културну баштину других и
другачијих, одмах се разоткрива као привид када се покаже сам материјал којим се
располаже. Да то није само лепа жеља или прекомерно истицање, сведоче и следеће
констатације аутора: „ ...књижни потенцијал врхунског српског интелектуалца
периода 1371–1459. године, био је за средњовековне прилике огроман, ако се зна
да је само на простору бивше Југославије сачувано око 3000 кодекса целокупног
фонда средњовековне књиге, а да се у библиотекама Грчке, бившег СССР-а, Бугарске
и других земаља налази скоро исто толико књига.“ (тамо, стр. 109) Не добија
се овим утисак никакве националистичке нарцисоидности, профињено и са
стилом уме да покаже да зна како никакав патриотизам, сем лажни, не може да
замени религиозно јединство и солидарност, а поготово не може да га изједначи
са националним партикуларизмом.
Захваљујући еросу који је нагонио на истраживања постао је прегледан комплекс
разасутих списа по фондовима старе и ретке српске књиге, будући да је близак
самоважности коју подразумева обична људска свест и поклањање пажње логици бивствовања која
влада у свему што јесте или у природи. Из Хераклитовог онтолошког увида у логику бивствовања
као исконски огањ из онога што јесте, следи и начелно висок критеријум сазнавања и компетенција
епистемолошког карактера поимања (логике ватре или дубинске свести) истине као свему заједничке,
а не из неке посебне памети. Истина је нешто непосредно сазнајно извесно, па услед тога: „Са оним са
чиме су у сталном и непресталном општењу, наиме са истином, са тиме се разилазе, и оно са чиме се
сваки дан сударају чини им се туђе.“ (фр.В72) Још јачи тон налазимо у изреци која је сврстана под редни
број 17.: „Светина не схвата ствари са којима се судара нити их разуме кад стекне знање о њима, него то
себи уображава“. Очито да известан природни елитизам избија из оваквог Хераклитовог схватања, али
је важно да се уочи како он није социјалног типа и не подразумева сегрегацију. Уздизање сазнања до
перцептивних моћи свести која је у стању да зађе у дубину, подразумева комплетно поклањање пажње
логици бивствовања у природном склопу стварности, па успевање у томе значи и сагласне промене
понашања и ћуди. Важи и то да (фр.В21): „Што будни гледамо јесте смрт, а што у сну јесте живот“, са
чиме сан добија на сазнајном дигнитету јер се у њему очитује други тип будности или обраћање пажње
на прави живот повезан са енергетским светлосним влакнима знања оног бити напросто. О томе да
то човек може, те да му је такав тип непосредне спознаје могућ, сведочанство се налази у фрагменту
бр. 26: „Ноћу, кад му се угаси очњи вид, човек ипак додирује светлост. Иако жив додирује он у сну
мртваца, будан – додирује спавача.“ Када се догоди то паљење или додир са светлошћу човек је будан и
располаже са неким немим знањем којим зна за спавајуће, живе и мртве, јер се те димензије другачијих
енергетских поља које је премештање пажње запалило, сасвим другачије и виде.
131