текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Александар М. Петровић
тиховање имао је потребу за улажењем у шире хоризонте сазнавања стварности,
а израз те потребе био је аскетизам са центрираном намером кретања ка непознатом.
Свакако да данас можемо да наведемо много примера људи који се отуђују од
живота да би стекли моћи које би могле још више да удовоље њиховој незајажљивој
похлепи, али опет она важи само за свет свакодневице судара острашћености и
обична догађања. Мотивацијом отшелништва и трапљења мора да господари
љубав (а не нека застрањујуће заслепљена воља за моћима) према самом животу,
не би ли се у трагању за његовим исконом превладало и двоглаво поземљарско
главињање и застрашујућа усамљеност у којој се у тој ситуацији појединац затекао.
Живе мисли у књигама тада су подстрек и подршка, па њихова волуминозност
према Паламиним записима, не значи ништа ако не можемо да се упитамо: „...
где су у тим књигама правила отшелничког и девственог живота, где је повест
о борбама и подвизима која покреће читаоца на подражавање.“ /Св. Гр. Палама,
Тријаде..., 111/
Свакако да је употреба појма подражавања овде мишљена продуктивно и у крајњој
линији повезано са заповестима из светих списа као синтетичко поимање, а
не као слепо опонашање и препуштање разноврсним истјазавањима која само
сигнализују сензације глади, жеђи, премора или болних трпљења. Утолико је
наглашаван значај естетике која у трансценденталној аперцепцији категорија
кроз рецептивитет утисака и спонтанитет појмова признаје и уметничко владање
према самој природи, с обзиром на то колико смо у погледу крајње сврхе свих
ствари, оспособљени да сагледавамо њено суштаство које од почетка воли да се
крије, или кроз сопствену љубав у истоме са оном љубављу којом она у себи љуби
оно скривено (Хераклит) 2 , мењамо квалитет својих перцептивних захвата и
категорије које формирамо доводимо до дифузности и флуидности. За све што
ради, а поготово за ово, човеку је потребно да поседује неутаживу радозналост и
петљу (тако значење синтагме жволети животж није добро директно повезивати
са страхом од смрти), јер све указује на то да без таквог енергетског расположења
шифра укључивања остаје непозната. У истицању примата богочовечанске светлости
која се у непрозирној антропологији налази негде око физичког пупка, Палама
од оног који би то хтео да провери захтева беспрекорност побожног живота
и смештање у интелектуалну утихлост христолике светлости која се појавила из
2
Овај Хераклитов фрагмент у коме су у непосредну везу доведени појам природе и љубави, обично се
преводио са `природа воли да се скрива`, а због медијалног инфинитива ствар би боље било превести са
наглашеним повратним дејством – „природа љуби оно у себи скривено“, тј. крајња генеза ствари обично
остаје скривена (фр. В.123). Почетак бивствујућих ствари, колико год се загледао и расветљавао остаје
скривен ударајући белег порекла. Живо, мртво и генеза стварности тако не подлежу уобичајеним замислима
о тим стварима, већ сходно Хераклитовим увидима (фр. В76): „Ватра живи смрћу земље, ваздух
живи смрћу ватре, вода живи смрћу ваздуха, земља живи смрћу воде. Дакле: смрт земље роди воду,
смрт воде роди ваздух, смрт ваздуха роди ватру, и обратно.“ Живети смрћу то је очигледно нешто
што спада у разоткривање оног дела природе који воли да се скрива, који спада у генезу ствари што
обично остаје застрта. Фрагмент 16 пита непосредно – „како би се човек могао сакрити пред оним
што никада не залази?!“, а део одговора налази се у уверењу које констатује (фр.В66): „Јер све ће ватра,
кад дође, шчепати и осудити.“ Очигледно је из овога да Хераклитово казивање о природи има
онтолошки ранг, везан за логику бивствовања као сабраности на исконски огањ, а који је опет нешто
као дубински свестан, свелосно-топлински енергетски склоп, који премда свему живом омогућава
да живи обично није приметан, те онтички свесно повезан за појаве у видљивој природи и ансамбле
друштвених односа. Његово поверење у људске сазнајне моћи и иначе је минимално јер држи да у
област мњења спадају сазнања која најпоузданији човек стиче и поседује, да људска природа и нема
сазнања док божанска има; за нагађања тврди – то је падавица, па ипак већина божанских ствари
измиче сазнању због неверовања да то можемо сазнати: „Ако се човек не нада, неће наћи ненадано,
јер је оно неналажљиво и неприступачно.“ (фр. В18). Одређена вера или намера сазнавања тако је
претпостављени улог или духовна инвестиција која подразумева превазилажење стања егоистичке
130