текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Александар М. Петровић
несродност, као и на све оно што Луча није, помало са намером да се замери
што је то тако, (пример може да се узме за катарско-богомилски мотив, као што
је именовање „црног сунца“ које се такође налази и код Игоа). Сродност које је
Мирон Флашар нашао код руских песника Боброва, Ломоносова, Хераскова и
тд., чија је дела Његош имао у својој библиотеци, далеко су веће и самеривије,
мада на њих није обраћена пажња. Ваља истаћи да је метафизичка мотивација
утврђивања положаја равноправности (појма слободе који захтева универзалну
периферију у потчињености потирању разлика и квалитета), код Његошевог
Сатане такође сасвим добро оцртана, те да нема спора да је то бунтовник у име
првобитне демократије, дакле родоначелник демагогије и манипулације, мада
је спорно да је стилизација приказа тог мотива нешто што указује на Оригена,
а сасвим неодрживо на Кантово Аllgemeine Наturgeschichte und Тheorie des Himmels,
па тешко да помажу и одјеци од Ђордана Бруна. 1 Све би то заправо могао
да буде тек евентуалан посредан подстицај, за све оно што је Његош већ
имао на српскословенском језику у непосредним цветничким преводима или
литургијским изворима псеудо-ареопагитске и исихастичке традиције, које
је изворе Аница Савић-Ребац у својим разматрањима испустила из вида, јер
је држала да није оспособљена да одреди „личне изворе песника“. Она се приближила
самом карактеру финалног каузалитета и натчулном основу свега што
јесте и бива, на тај историјским током идеја описно у литератури делујући начин,
остављајући нерешеним како је песник „из свог основног „богомилства“ доспео до
познавања становишта „Филона и Оригена, Кабале и предкабалистичког Мерхаба
– мистицизма“/тамо, стр. 109/.
Свакако да је питање и нерешиво из тог угла посматрања, али ако се погледа из
целисходности каузалитета основне констелације спева, и при томе не потцени
образовање које се добија у манастирским школама, онда је блиско могућем
решењу да се помисли на она латентна струјања и преносе идеја све до „позних
настојања Византије“, како је и сама Аница то сасвим добро увидела и оценила на
почетку излагања. Будући да о њима у огледима нема помена, осмелићемо се да
укажемо на један њихов ток, који је по истородности осећаја намах препознатљив,
а то је православни исихазам. Стара српска књига и умно тиховање имају своју
итекако значајну књижевну узајамност која је остала у попудбину потоњим генерацијама.
Тај значајан део не може да се држи за пролазну епизоду која би
била оквалификована као ектипско пресликавање византиског модела и тре-
1
Сам повесни хоризонт није лако ни разоткрити, ни показати кроз егзистенцијални карактер, али нам
се нуди и излаз у посредној димензији којом се баве духовне науке. У то би коначно морала да се уброје и
историјско-филолошка истраживања са подручја Источне Европе која би допунила рупе у науци, како
је то са одређеним тактом за успостављање пољуљане равнотеже препоручио и Ханс-Георг Гадамер: „У
оквиру тих датости /истраживачко-географских/, културно јединство западног света формирало се
кроз низ покушаја да се оживи античко наслеђе. Пошто су прошли најжешћи налети сеобе народа и
пошто је римска црква успела да се наметне као моћна снага реда, историју западног свеата стално су,
од каролиншке ренесансе наовамо, пратиле ренесансе германско-романских народа који су следили
Римско царство. Тек полако почиње у нашу историјску свест продирати чињеница да је, за источну
половину Европе, из Византије потекао сличан традициотворан утицај и да се дубље усвајање те
традиције одвијало у сличним ретроспекцијама.“ (Х.Г.Гадамер, Будућност европских духовних наука, у
књ. „Европско наслеђе“, Бгд., 1999. стр. 26–27) Узимајући у обзир то што барем у начелном ставу Гадамер
испољава потребу да до речи дођу и источноевропејци, а с њима да и Словени учествују у размени
култура, особеност која се неговала у нашем поднебљу такође је значајна помена и претпоставља радове
који су уродили сасвим занимљивим резултатима. То је у сваком случају било немогуће без присуства
знакова духа, који су испољени у истрајности истраживања и држања за одређене теме из теологије и
философије као исцрпљиване и усаглашаване са снагом захватања. Науке у школским формама су на
овај или онај начин покушале да им измакну смисао позитивистичким приступом и ускрате право
128