текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Аница Савић Ребац – преводилац, есејиста, филозоф
је Његош у стиховима који пламте жарким родољубљем, кроз повезивање са
херојском традицијом антике израженом код Хомера и Пиндара, како она каже:
„у једноставној дикцији, блиској народној...остао веран начину изражаја са којим
је поникао“. Аница Савић-Ребац је оправдано сматрала да то чини самониклу
вредност његове личности, али сасвим добро описујући и унутрашњу његову
муку: „Јер мада је био високо свестан вредности своје личности и свога народног
колектива, мада је у своме тестаменту захваљивао Богу што га је „и духовно и телесно
над многима узвисио“, он је осећао да су та личност и тај колектив - још
увек са многим елементима егзотичним и старинским, још увек у непрекидној
борби са истим непријатељем као кроз столећа своје прошлости, и живећи стога
нужно под далеко примитивнијим животним условима у много чему одвојени
од тадашње заједнице нација.“ /А.С. Ребац и Његошева Луча микрокозма, Нови
Сад, Књ. Заједн. Н. Сада, 1986., стр. 67/ На жалост, ти непријатељи у ликовима
економске оскудице, темпераменталне надмености, наметљивости која пробија
доње границе доброг укуса нервозом агресивне воље, дакле свега оног што указује
на застрањивања лишена савести, сасвим су реално присутни и данас. Међутим,
има одређене мањкавости у процени какве су идеје и у коликој мери утицале на
његов интелектуални развој, као и у типично западњачки пресађеном схватању
да калуђерски живот осујећује емоционалност, коју је она додуше повезала и са
политичким активностима, које су га удаљавале од бављења поезијом, видећи у
том његовом положају тек „релативну слободу“ и „свест горчине жртвованости“.
То је и методолошки у нескладу са предходно изнесеним мишљењем да га нико
није прозивао да доказује своју ортодоксију, као и са оним да и није био баш ревносан
Владика и калуђер (она користи реч „узоран“ са упућивањем на извесну
ласцивност), мада су га ради тога прозивали једино супарнички претенденти на
исти политички положај /племе Радоњића/. Међутим, њена рефлексија је у трагању
за мотивом његовог финалног телеолошког мишљења приметила, како је артизам
његове поезије подређен архајском карактеру његових мисли који сједињују култ
врлине са слободарским идеалима, констатујући више него значајну мисао за
разрешење питања основне мотивације спева: „али, углавном и уопште, хеленство
живи код нас животом још сасвим друкчијим од онога који, на Западу, потиче из
свесног дивљења и угледања – живи животом органског трајања и непосредног
наслеђа, животом духовног обнављања из врло давних, подсвесних трдиција које
потичу из старобалканске агонистике и мистике, из хеленских елемената источног
хришћанства и богомилске гнозе, из тихог инфилтрирања последњих, позних
културних напора Византије...ближи нашем, а и западноевропском средњем
веку но хеленизму ренесанса и поренесансних столећа.“ /тамо, стр. 70/ И мада је
приметила да употреба речи „идеја“ има своју евентуалну кабалистичку подлогу
у замисли кристалног шатора, а анђео хранитељ казује о бесмртним идејама које
светљају у нашу сферу егзистенције што звучи и филонски, више је него јасно да
је то патристиком посредовани платонички „лет времена и вечности“.
Овде не треба губити из вида и чињеницу која није неважна да су ти огледи унеколико
прилагођени могућностима схватања модерног читаоца у Америци, те да је
прагматизујућа стилизација утицала на изглед писања предговора за њен препев
Луче на енглески језик, у сасвим незанемаривом обиму. Будући да је склоност
неком проширујућем оквиру тумачења захтевало приступ који ће се западном
читаоцу учинити ближи поређењем са западним песништвом (Данте, Милтон,
Бајрон, Ламартин, Виктор Иго, Гете), као да је то ипак пре могло да укаже на
127