текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

АЛЕКСАНДАР М.
ПЕТРОВИЋ
Аница Савић-Ребац о Лучи
микрокозма и учење исихазма
У неговању успомене на радове Анице Савић-Ребац сигурно је важна њена најприснија
тема, а то је позиција величине појма ероса, коју је он интензивно запосео
преливајући се у нијансирањима и у хришћанску агапи у својој прикривеној светлосној
форми, како је она то видела у својим сјајним студијама о преплатонској
еротологији и античкој естетици и науци о књижевности. Међутим, такође је
потребно обратити пажњу и на тему којом се бавила наизглед узгредно, али која
при пажљивијој анализи указује на стасавање рефлексије при настојању да довољно
добро разуме развој главне идеје спева Петра II Петровића Његоша, Луча
микрокозма. У том спеву она је видела могућност књижевне експозиције на трагу
дијагностификовања основних мотива спева, али такође и довољно широке и
утемељене разраде основних претпоставки теологије откривења које су изнешене
на најузвишенији начин – онај песнички. Својим живим истраживачки
даром којим је руководио песник у њој, као и натпросечном ерудицијом која је
успевала да искаже филогенетски супстрат на коме спев почива, она је застала
пред његовом онтогенезом, припремивши такорећи све за њу. Песник је у првом
певању описао свој задатак суочавања са путевима судбине, са признањем да је
готово смрзнут побожношћу, те да је ношење завета на олтар Вишњега тешко,
дато у слици ванредне лепоте која подразумева упуштање у подухват „на лађици
крилах распетијех, / без крмила и без руковође, / у бескрајни океан воздушни“,
обраћајући се притом самој Правди која је освештана руком Творца, за заштиту
од бродоломних олуја са молитвом: „Поклоника виђи сиромаха / како плови
морем к светилишту“ (Л.м. И, 19–20). Аница Савић-Ребац је луцидно приметила
да се спев не ослања на традицију поштовања хришћанских светитеља и да садржи
и поприличан број хетеродоксних елемената, али је пропустила да боље
означи његову унутрашњу сврху, због чега је он и испеван, када након основне
претпоставке природне теологије светла као просте најсјајније мудрости наступа
диван призор смисла теологије откривења: „Син достојни Оца превјечнога / обука
се у человјечество, /наоружан оружијем правде / и стр`јелама светог просвештења,
/ попирући злобу и тирјанство, /добродјетељ у храм освештава“. На етичку незакривеност
природе ове потребе као на телеолошки принцип посматрања стварности
уопште, осврнућемо се на крају.
Она је сасвим добро проценила да је без обзира на недостатке његовог учитеља
Симе Милутиновића Сарајлије, од њега потекла идеја о висини песничког позива
од натчулног основа, као и заслуга за буђење мистичког нерва утицајем
песмама Расвити самоће I, II; мада он сам као личност није био дорастао задатку
да у свом надареном ученику развије „јаче осећање форме, култ уметности и дисциплину
уметника“, „систематски увод и путоказ у више систематске области“,
као ни „свестрано опште образовање“. Ванредно је суптилна и рефлексија да
126