текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Аница Савић Ребац – преводилац, есејиста, филозоф
Довољно мудра да задовољи неке формалне захтеве нове идеолошке критике,
Исидора ће се у текстовима објављеним у том периоду одазвати на појединачне
конкретне поводе, прилагођавајући се у извесној мери новим књижевним и друштвеним
околностима, али ће у средиште својих разматрања најчешће стављати
своје тзв. „вечне теме“. О томе убедљиво сведочи управо њен дужи текст „О превођењу,
о збирци партизанских песама и о преводу Анице Савић Ребац тих песама
на енглески“, који је објављен кад и текст о Бајрону – 1949. године, а у којем
ће једна конкретна појава бити добар повод да се Исидора, одбацујући захтев
дневно-политичког тренутка, студиозно позабави општим проблемима превођења,
посебним питањима превођења са српског на енглески језик, да теоријски
размотри особености кратке лирске партизанске песме у односу на традиционалну
епику и да онда посвети посебну аналитичку пажњу Аничиним преводилачким
остварењима, посебно њеном препеву Шелијевог „Облака“. Тај есеј, који нисам
раније пажљивије изучавала, изузев онолико колико ме је интересовао у вези са
Бајроном, као мојом посебном преокупацијом – заправо је озбиљна аналитичка
студија, која у штампаном облику износи скоро 60 страница. Дакле, Исидора је
ту комплетно теоријски разматрала проблеме превођења са енглеског на српски
и са српског на енглески језик, говорећи о свим “мукама“ преводилачког заната.
Затим је објаснила специфичности тзв. „партизанске песме“ као посебног жанра
народне поезије за разлику од традиционалне епске позије, а онда је прешла на
анализу Аничиних превода.
Ову студију сам сада поново читала усмерено, са намером да откријем како је
Исидора оцењивала Аничин стваралачки портрет и преводилачко умеће. Дугујем
вам једну напомену: Исидора Секулић, која је требало да буде рецензент припремане
Аничине књиге превода, постала је те 1945. године први председник
Удружења српских књижевника, а 1950. године изабрана је за редовног члана
САНУ, и то је тај друштвено-политички контекст у оквиру којег би требало посматрати
оно што је сада предмет мог излагања: Исидорино вредновање Аничиног
преводилачког умећа, њених препева партизанских песама, па и саме
Његошеве Луче. Специфичан друштвено-политички контекст може се открити
у Исидорином исказу да се „после ослобођења земље, јавила потреба да се низ наших
партизанских песама преведе на енглески језик.“ Аница Савић Ребац била
је позвана да то уради и она је један избор тих песама превела и тај свој рад
приказала Институту за књижевност САНУ. Приказала га је сумарно, прочитала
свој предговор за предвиђену књигу и донекле саопштила преводну процедуру у
неколико случајева, илуструјући их карактеристичним партизанским песмама
различитим по теми и стилу. Зато што је тај преглед био летимичан, Исидора
каже: „Пожелела сам да боље видим и те партизанске песме и превод и да се загледам
у предговор који је, треба одмах рећи, врло смишљен и брижљиво написан
мали трактат.“
Исидора је добила задатак да напише рецензију. Она каже: „Материјал који сам од
преводиоца могла добити следећи је – већина тих песама у оригиналу и преводу, са
предговором на енглеском језику.“ Аница Савић Ребац је тада Исидори предала и
свој превод са енглеског на српски песме „Облак“ П. Б. Шелија, па је тако Исидора
била у могућности да добије „извесно заокругљено искуство о преводиочевим
могућностима и моћима за језичку транспозицију текстова.“
Следи велики део есеја који Исидора посвећује томе шта значи бити добар преводилац,
који су општи проблеми превођења, посебно превођења са једног језика
123