текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Симха Кабиљо
контекст, констатујући са одушевљењем да су „једино велики писци и песници
руске револуције Шелијеви другови и браћа као пророци и творци“.
Податак да Аница Савић Ребац овај чланак о Шелију, написан и саопштен као
предавање 1945. године, није објавила за живота, а да је непосредно после њега
превела са енглеског „Облак“ (The Cloud), једну од најлепших Шелијевих песама,
у којој се лиризам и етерични поетизам исказују као битне одлике Шелијевог
песништва, наводи нас на претпоставку да је наша критичарка убрзо дошла до
сазнања да њој не одговара идеолошка критика која, прагматички наглашавајући
један ред чињеница на уштрб других, може довести до изневеравања праве суштине
песничког стварања. Ја сам до овог текста дошла када су моје колегинице
из Института за књижевност Светлана Слапшак и Слободанка Пековић, у књизи
која је носила назив Научна критика компаратистичког смера, објавили први
пут 1987. године ово Аничино предавање које је остало у заоставштини, и за које
ја претпостављам да се налази у рукописноj заоставштини овде у Универзитетској
библиотеци. Мене је тај текст посебно заинтерсовао, баш као и податак који сам
навела да Аница Савић Ребац никада ово предавање није објавила.
Шели се може „читати“ као песник социјалних идеала, али начин на који је она
ово његово опредељење изложила на Коларцу 11. априла 1945. године за нас
представља једну књижевно-историјску чињеницу коју на одређени начин узимамо
у обзир када говоримо о тзв. „читању у идеолошком кључу.“
2.
У првој деценији после Другог светског рата објавила је Исидора Секулић дужи
есеј о Бајрону и у исто време аналитичку студију о Аници Савић Ребац, односно о
њеном стваралачком и преводилачком умећу, посебно о њеним преводима партизанских
песама на енглески језик. И том приликом Исидора је исказала своје двосмерно
интересовање за српско-енглеске књижевне везе.
Личност и дело енглеског романтичарског песника Џорџа Гордона Бајрона били
су трајна стваралачка преокупација Исидоре Секулић: она је још 1924. године,
поводом стогодишњице песникове смрти, објавила препев последње и по њеном
мишљењу најлепше Бајронове лирске песме „Данас навршујем 36 година“, коју
она доживљава као „епилог“ Бајроновог дела и то као „епитаф“ самом песнику.
У тој краткој, поетски исписаној анализи она у овој песми открива сублимацију
Бајронове песничке судбине, будући да у њој песник успева да искаже и свој
идеални занос за слободом, и дубоку тугу интензивним животом замореног бића,
и чежњу за борбом на бојном пољу, и предосећање блиске смрти. Дакле, као што
је у међуратном периоду Аница Савић Ребац објавила свој есеј о Шелију, тако је у
том истом периоду Исидора Секулић објавила свој први значајни есеј о Бајрону.
Међутим, четврт века доцније, у поменутој, првој послератној деценији – 1949.
године, Исидора Секулић објављује свој дужи есеј „Народни устанак у Грчкој и
енглески песник Бајрон“. Служећи се на специфичан начин биографском методом,
она обликује сложен Бајронов људски и стваралачки портрет упоредним
указивањем на Бајронова песничка дела од почетних стихова Чајлда Харолда до
последње већ поменуте песме, елегијског тона и тестаментарног значења, штампане
сада у новом ауторкином преводу.
122