текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Симха Кабиљо
модерне Европе“. Указујући на Шелијеву „космолошку“ визију света, у складу са
својим хеленским или, тачније речено, хеленистичким принципима естетског
вредновања, у тој космолошкој визији света, у којој се складно укрштају и модерна
схватања универзума и човека, науке и естетике, Аница Савић Ребац праву
вредност поезије енглеског песника налази у „божанском споју надземног
и човечанског“. Јер, Шели је успео да оствари у својој поезији највиши поетски
принцип: „универзални лиризам“ (то је она синтагма која се увек понавља када је
у питању њено тумачење Шелија као њен основни естетски и филозофски принцип).
„Универзални лиризам“ представља у ствари јединствен склад ауторовог
филозофског погледа на свет и његове песничке визије.
Међутим, шеснаест година касније, 11. априла 1945. године, у заносу првих дана
ослобођења, одржаће Аница Савић Ребац на Коларчевом народном универзитету
предавање под насловом „Перси Биш Шели као велики песник социјализма“,
са основном намером да докаже да њена тврдња да је Шели највећи песник социјалних
тежњи на Западу није, како она каже, „ни смела а још мање претерана“.
Она је и даље одушевљена Шелијевом поезијом, и тај јединствени геније Шелија
она поново открива у његовом „поларном обухватању земаљског и космичког“.
Али ће тада ту лирску синтезу прецизније одредити констатацијом да је енглески
песник у потпуности решио проблем „високе поезије у служби социјалног идеала“.
Ову своју тезу разрадиће доследно у чланку који је својом структуром, од
уводних напомена до коначног закључка, својим речником и фразеологијом, аргументацијом
и наведеним примерима, обликован као образац марксистичке критике,
као посебан модел чак неке врсте социјалистичке пропаганде.
У том смислу, важно је да уочимо да Савићкин идеолошки формиран портрет
Шелија има и шири културно-историјски значај, будући да он јасно указује на онај
феномен у историји српске књижевне критике који говори о томе да су се у првом
поратном периоду неки међуратни критичари, заступници модернизма, одрекли
својих схватања о аутономији уметности и естетским мерилима вредновања у корист
друштвене, пропагандно-дидактичне функције књижевности, о чему посебно
говори Предраг Палaвестра у својој књизи Послератна српска књижевност
1945–1975. Пажљиво читајући овај текст Анице Савић Ребац о Шелију ми ћемо у
њему моћи да препознамо, ако га читамо у том кључу, и неке постулате марсксистичке
доктрине примењене и у квалификативном и у вредносном смислу: однос
између „базе и надградње“ у смислу објашњења друштвено-економске условљености
песничке појаве Перси Биш Шелија, његово песничко дело у функцији
револуционарног мењања света, затим ведри борбени оптимизам, апологија социјалних
и класних слобода, совјетско друштвено уређење и совјетска литература
као парадигматични обрасци.
Да бих доказала ово што тврдим о примењеним постулатима марксистичке критике,
ја ћу вам неке делове из тог њеног предавања анализирати, наводећи одређене
цитате који о томе сведоче. Дакле, у жељи да прикаже новог ратног савезника Југославије
у бољем светлу, рушећи предрасуде о тзв., како она каже „перфидном
Албиону“, односно Енглеској као земљи конзервативности, реакционарности и
грубог утилитаризма, Аница Савић Ребац указује на вишевековну традицију
класних борби енглеског народа за социјалну правду и политичке слободе, на његове
сељачке буне и радничке покрете од средњег века, до лудиста и чартиста, али
истовремено и на богату теоријску традицију социјалистичке доктрине у Енглеској
120