текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

СИМХА КАБИЉО
Један вид есејистичког рада
Анице Савић Ребац
У овом тренутку, ја ћу као англиста, или тачније речено компаратиста, (будући
да сам неке три деценије провела у Институту за књижевност и уметност, на пројекту
„Компаративно изучавање српске књижевности“), да изложим нека своја
разматрања о критичко-есејистичком раду Анице Савић Ребац о овим истим
песницима и писцима о којима је непосредно пре мене говорила проф. Владислава
Фелбабов са преводилачког становишта. Тако наша излагања постају комплементарна.
Врло јасно сте могли уочити из претходног саопштења да је Аница Савић
Ребац имала двосмерно интересовање када је реч о превођењу – она је преводила
енглеске романтичарске песнике на српски језик и она је наша књижевна дела, у
широком распону од партизанских песама до Његоша, преводила на енглески
језик. Ваља одмах рећи, ми смо из ове области већ добили значајне научне радове:
мој добри пријатељ, професор Светозар Игњачевић објавио је детаљну, минуциозну
анализу свих Аничиних превода са енглеског језика („Аница Савић Ребац као
преводилац енглеске поезије“, Анали Филолошког факултета,1992) док је проф.
Владислава Фелбабов посветила пажњу превођењу Његошевог дела („Два превода
Луче Микрокозме на енглески језик“, 18 Научни састанак у Вукове дане, 1988, МСЦ,
1990). Захваљујући овим радовима моје разматрање критичко-есејистичких
радова А. Савић Ребац добија снажније утемељење и шира књижевно-историјска
значења.
У шири круг мог компаратистичког интересовања стигло је есејистичко и преводилачко
дело Анице Савиц Ребац посредно, пре петнаестак година, у време када су
се у самом средишту тог мог интересовања налазили Бајрон и рецепција његовог
дела у југословенским књижевностима. Директни посредник је била Исидора
Секулић, која је писала о Бајрону. И Аница и Исидора су добро познавале дела велике
тројке енглеских романтичара – Бајрона, Шелија и Китса, обе су се бавиле
превођењем и теоријски и практично, и обе су добро знале и високо цениле Његошево
песничко стваралаштво. Оно што је мене посебно интересовало било је
сазнање да се тумачење и вредновање ових енглеских романтичара мењало у временској
пројекцији и да је зависило од промене контекста. Тако сам запазила да
се у првој деценији после Другог светског рата (1945–1955) читање Бајрона и Шелија
одвијало у потпуно новом „идеолошком кључу“, што се очитовало и у тада
написаним и објављеним текстовима Анице Савић Ребац о Шелију и Исидоре
Секулић о Бајрону.
Зато сада и хоћу да вас упозорим на овај до сада недовољно истражен поступак
у нашој науци о књижевности, а то је читање књижевних дела у контексту
времена, што подразумева промену мерила вредновања. О таквом читању морам
прво да изнесем неке напомене: у југословенском културном простору у
годинама после Другог светског рата, понегде и до краја шесте деценије, као
118