текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Античке студије Анице Савић Ребац
На овом скупу ја сам имао реферат под насловом: Аница Савић Ребац: ерос и логос.
Имао сам утисак да реферат са таквим насловом и садржајем није најбоље дочекан;
одударао је од унисоног приказивања књижевних теорија 20. века (чији
сам још увек најопширнији приказ већ био дао у поменутим књигама). И од Лазе
Костића и од Анице Савић Ребац нисам научио да треба ићи „низ длаку“ да би
се остварио неки тренутни успех. За судбину и једног и другог филозофа карактеристично
је да су дуго и тешко били игнорисани. Управо у делу Анице Савић
Ребац нашао сам једно од најтемељнијих упоришта за отпор према филозофији
деконструкције логоцентризма, за превладавање те филозофске оријентације.
Дело на које мислим је њена докторска дисертација Предплатонска еротологија
која је 1932. одбрањена пред комисијом коју су чинили Никола Вулић, Веселин
Чајкановић, Драгиша Ђурић, Милан Будимир. Ја сам ту књигу више пута читао.
Мислим да је главни њен налаз од епохалног значаја. А то је овај: да је Хераклитова
дијалектичка мисао имала претходника у грчкој митолошкој мисли. Хераклит је
био први филозоф који је употребио израз логос да би њиме означио основни појам
своје филозофије и да би, у складу са тим појмом, своју филозофију образложио.
Хераклитов логос представља јединство супротица. Један Србин, Мирослав
Марковић, као издавач и коментатор Хераклита, постао је светски ауторитет као
издавач и коментатор родоначелника дијалектичке мисли. Аница Савић Ребац,
која је осветљавала саме претпочетке те мисли, у Предплатонској еротологији,
јасно је показала да је у грчкој митолошкој мисли постојао један особити бог,
Ерос, који, за разлику од свих других грчких богова, није симболизовао или
представљао једну особину или снагу, већ је био јединство у двострукости,
односно двострук у јединству. Као син Пора и Пуније, тј. Обиља и Оскудице, он
је представљао јединство супротности, али и тежњу да се те противречности
превазиђу. На мноштву примера, Аница Савић Ребац је сасвим јасно показала
да је извор дијалектичке мисли у Еросу, да је Хераклитов логос обликован у
дискурзивном виду на митској причи о Еросу. А то другим речима значи и да
је дијалектичка мисао у самој својој суштини еротоцентрична. Ово сазнање
је од капиталног значаја. Негирати логос у изворном значењу, значи негирати
дијалектику, а то, такође, значи – негирати еротоцентричност. А то даље значи
негирати нешто што је везано за живот, за плодност, за обнову. Главни смер сада
преовлађујуће филозофске мисли, који се означава изразима деконструкција
логоцентризма, или само деконструкција, усмерен је не само против логоса и
логоцентризма, већ и против Ероса и еротоцентризма.
Нажалост, све оно што се дешавало на простору бивше Југославије има неке
везе са доминантним смером у савременој филозофској мисли коју карактерише
израз деконструкција. Еротоцентричка филозофија води ка нечему другом: она
отвара пут обнове.
Учитељ Анице Савић Ребац, утемељитељ дијалектичке мисли у Срба, први човек
„новосадске школе мишљења“, Лаза Костић, био је вршњак и савременик Ничеа.
Много славнији од њега, немачки филозоф словенског порекла (тј. од пољских
племића) проповедао је мисао која је обележила 20. век. Дерида и филозофија
деконструкције никад није ни порицала своју везу са Ничеом. Сада, пошто је
тај 20. век минуо, можемо да кажемо да га црним словима треба убележити у
људској историји. Одговорности за оно што се у њему збило не може се лишити
ни филозофија која је тежила деконструкцији логоцентризма а самим тиме и
еротоцентризма.
107