текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Античке студије Анице Савић Ребац
предсократовском филозофијом. Један од њих, Милош Ђурић, у предговору
Аристотеловој Поетици, коју је превео (1955) каже да је Аристотелова поетика, у
ствари, имплицитна полемика са Платоновим ставовима. А то, другим речима,
значи: ако неко хоће да у правом смислу схвати Аристотелове ставове, он мора да
се врати Платону, тј. да почне од Платона, а не од Аристотела, као што је учинио
професор Шкреб. Да би се, дакле, разумела поетика, као целина, морају се имати
у виду опречни ставови о поезији двојице највећих грчких и светских филозофа,
Платона и Аристотела. Овакав приступ нуди и полазну позицију другачију од
оне коју је нудио професор Шкреб.
Почаствован сам што на овом скупу, посвећеном Аници Савић Ребац, учествујем
заједно са професорком Љиљаном Црепајац и академиком Николом Милошевићем.
И они су део моје приче о Аници Савић Ребац. Једна од студенткиња Анице Савић
Ребац која се звала Љиљана Станојевић, а Црепајац по мужу Љуби, класичном
филологу, учинила је велику ствар после Аничине трагичне смрти (1953): објавила
је 1955. њену главну, а недовршену књигу, Античка естетика и наука о
књижевности. Професорки Црепајац треба да будемо захвални не само зато што
је објавила ту књигу, него и што се старала и још увек се стара да се делу Анице
Савић Ребац да одговарајући значај. Академик Никола Милошевић је педесетих
година, као млад асистент, на београдској Катедри за светску књижевност држао
часове о античкој поетици. Некадашња студенткиња Вера Милановић, која одавно
носи моје презиме, слушала је на његовим часовима и о Аници Савић Ребац; у мираз
ми је донела књигу Античка естетика и наука о књижевности. Та књига ми
је била од велике помоћи кад сам дошао у ситуацију да одговарам студентима
на питање: а шта је било пре Платона. Одговорајући, позивао сам се на књигу
једне Новосађанке, Анице Савић, ћерке Милана Савића, секретара Матице
српске, уредника Летописа Матице српске, пријатеља Лазе Костића. Морао сам
се позивати управо на ту књигу, јер не нађох неку другу која је о тим проблемима
тако компетентно и јасно говорила. Аница Савић Ребац је направила, јединствени
у свету науке, продор у сазнања о предплатонском периоду.
Да је то тачно, уверио сам се 1986. на симпозијуму о Аници Савић Ребац који је у
Матици српској организовала давно већ покојна Дара Зличић, стручни сарадник
Филозофског факултета у Новом Саду, уз активну помоћ професорке Црепајац.
Даринка Зличић је такође била класични филолог. Она је још као 16-годишња
девојчица ишла у Београд да се упозна са Аницом. На поклон је добила њену докторску
дисертацију Предплатонска еротологија. Ауторки се одужила тако што
је, већ пред крај свога живота, продала своја кола (још се сећам њеног фиће) и, о
свом трошку, издала већину дела Анице Савић Ребац. Симпозијум је организовала
поводом тога издања.
Још је постојала она велика Југославија, па је на симпозијуму било учесника и
из Хрватске и из Словеније. Том приликом сам упознао словеначког професора,
класичног филолога, Кајетана Гантара. Он је био прочитао моју Методологију и
у њој му је посебну пажњу привукао део о предплатонском периоду. То је онај
део књиге који је рађен на основу осветљења Анице Савић Ребац. Словеначки
професор је на симпозијуму са великим поштовањем говорио о открићима
београдске професорке. Признао је да за њих све доскора није знао. Поклонио
ми је своју књигу Антична поетика која је претходне године изашла у Љубљани,
истовремено када и моја Методологија. Његова осветљења су се у пуној мери
105