текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Петар Милосављевић
Кад неко од нас прочита ту посвету, охрабри се. Јер, преко ње дођете до сазнања,
или просто осетите – да нисмо баш мала култура кад смо имали толико и таквих
зналаца предсократовске филозофије. Поготово што је та посвета упућена само
оним најистакнутијим. Унутар библиографије има и много других наших имена
и побележених њихових радова.
Међу именима које је поменуо Богољуб Шијаковић као учене Србе који су се
бавили предсократовском филозофијом мени су два посебно значајна: Лаза Костић
и Аница Савић Ребац. О њима сам више пута писао, а о Костићевој песми
Santa Maria della Salute написао чак и целу једну књигу (1981). Не спорим да су ме
Лаза Костић и Аница Савић Ребац могли привући и по завичајној линији. Они су
учили гимназију у месту у којем сам и ја учио, ходали улицама којима ја ходам,
били везани за Матицу српску за коју сам и ја био везан. По природи ствари многи
Новосађанин је упућен да чује и понеку анегдоту из њиховог живота, да њихове
портрете види у Матици. Још као ђак могао сам да видим канабе на којем се
Аница убила. Стајало је дуго у једном Матичином салону испод познатог њеног
портрета са шеширом (рад Уроша Предића из 1920).
Па ипак, мој однос према ова два мислиоца, посебно према Аници, мотивисан
је превасходно професионалним разлозима. Још као млади асистент добио сам
71/72. да предајем тада нови предмет: Методологију проучавања књижевности.
Данас је он један од главних. Предаје се као обавезан на свим постдипломским
студијама, понегде, као што је случај у Загребу и Новом Саду, и на редовним. Из
мојих предавања настала је књига која се зове као и предмет: Методологија проучавања
књижевности. Прво њено издање појавило се 1985; друго 2000. Колико
знам, то је још увек први приручник из ове области који предмет представља
као целину, и то не само на простору некадашње Југославије већ и шире. Ову
књигу прати и обимна хрестоматија (око 650 страна) која доноси стотинак
текстова најзначајнијих мислилаца од Хомера до Дериде. Она се зове Теоријска
мисао о књижевности (1991). Ове две књиге (и још две друге из области теорије
књижевности) као први универзитетски уџбеници ове врсте у Срба, представљају
моје професионалне успехе, утемељене на резултатима мојих претходника у овој
области. Међу њима можда сам највише дужан Аници Савић Ребац. Сматрам се
и њеним настављачем.
А сада да то објасним. Када сам добио да предајем поменути предмет, главни
уџбеник, приручник, био је Увод у књижевност (1991), једна обимна књига која
је састављена од радова загребачких аутора. Књигу су уредили професори
Зденко Шкреб и Фран Петре. Зденко Шкреб, оснивач часописа Умјетност ријечи
(1955), био је незванични шеф загребачке филолошке школе. Шкреб је по
струци био германиста, по оријентацији близак немачкој школи феноменолошке
интерпретације текста (Штајгер, Кајзер).
У Уводу у књижевност Шкреб је имао један од најзначајнијих текстова. Он се
зове Поетика. У њему је Шкреб, у духу преовлађујуће традиције на коју се наслањао,
представио настанак поетике као дисциплине и пратио њен развој до
данашњих дана. Карактеристично је за његово схватање да је почетак поетике,
као дисциплине, видео у Аристотеловој Поетици.
Пре него што сам добио да предајем поменути предмет, ја сам већ био формиран
у једној другој традицији од оне коју је представљао професор Шкреб. Ова
традиција има, као значајну компоненту, и оне учене Србе који су се бавили
104