текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Никола Милошевић
политичких разлога, морао да оде на Одсек светске књижевности и тамо предаје
Платона и Аристотела, питао сам се како протумачити Платонов однос према
литератури и уметности уопште. Може ли се заиста само и једино социјалним
и политичким чиниоцима протумачити таква једна голема, да тако кажемо, осећајна
инвестиција у ту критику. Дозволити само опстанак литературе која садржи
химне боговима и похвале херојима, а протерати највеће писце онога доба из те
идеалне државе, пошто ће се претходно на њихове главе излити мирисна уља
и овенчати их венцима. Аница Савић Ребац у овој расправи на једном месту
каже да би се могло претпоставити да је Платон, који је омануо на литерарном
пољу настојао да изгради читаву једну теоријску конструкцију како би доказао
да није он недорастао литератури, него да литература није била њему дорасла.
Да поље на којем се огледао обезвреди и да на њега проспе кишу својих осуда и
оних страшних претњи изгоном из његове идеалне државе, јер – да се присетимо
– после смртне казне изгон је био најтежа казна у оно доба, јер је значио ризик од
губљења статуса слободног грађанина, па се и самом Платону у Сиракузи замало
могло десити да га продају као роба. Било је то као у немачкој старој причи о лисцу,
који је, када се ухватио у замку и остао без репа, сазвао друге лисце и почео да
држи предавање о лепотама живота без репа.
Мени се у том детаљу, такође крцатом значењем, отворио поглед за једно могуће
психолошко тумачење Платоновог случаја. Касније сам настојао да одем и даље – а
сигурно би много даље отишла Аница Савић Ребац да се у том времену то могло и
да је још поживела – па сам себи дозволио да Платонов случај тумачим као случај
једног мислиоца изразито ауторитарног менталног склопа, па чак можда, како
би рекла Карен Хорнај, као случај тзв. арогантног осветољубља. Aуторитаран
је неко ко настоји да себи подвласти друге људе а не да их уништи, а арогантнo
осветољубиви су они који би да униште оног ко је њихов политички противник.
Платон се, међутим, није задовољавао само тиме да друге подвласти, него је био
склон и да их уништи.
Нека ми на крају буде допуштено да још нешто кажем о тој заиста изузетно умној
и по много чему знаменитој жени које се данас овде присећамо. Стари је обичај
да се за оног кога више нема ужеже пламен свеће. Овај наш разговор, у овај позни
летњи час, тако треба и разумети. Ми смо покушали да за њену душу, за оно што
је она урадила, ужежемо тај мали симболични пламичак. За њу којој ништа више
земањско не треба, и која је сад, како каже Беседа на гори, тамо „где мољац и рђа
не кваре, и где лупежи не поткопавају и краду“.
Академик Никола Милошевић, редовни професор Филолошког факултета у Београду,
у пензији.
Рођен је 1929. г. у Сарајеву. Дипломирао на Филозофском Факултету у Београду на Групи
за филозофију. Магистрирао је 1958. г. а затим докторирао.
Биопредседник Филозофског друштва Србије и председник Задужбине Милоша
Црњанског.
Добитник Октобарске награде Београда 1982. г. коју је одбио и награде „Исидора Секулић“
1982. г. коју је такође одбио.
Главна дела: књиге Антрополошки есеји, Роман Милоша Црњанског, Негативан јунак,
Идеологија, психологија и стваралаштво, Андрић и Крлежа као антиподи, Зиданица на
песку, Шта Лукач дугује Ничеу, Филозофија структурализма, Достојевски као мислилац,
Марксизам и језуитизам, Психологија знања, Антиномија марксистичких идеологија и
Православље и демократија.
102