текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Античке студије Анице Савић Ребац
Желим да кажем и то да се величина неког човека од духа мери и по томе кога је
иза себе оставио. Многе су катедре имале на свом челу вредне и од формата посленике
на неком одређеном научном пољу, али на многим катедрама мало је тога
после смрти тих посленика остало, јер су, будући смртни људи, често бирали оне
који им ни до колена нису били. За Аницу Савић Ребац важи сасвим обрнуто и
кад сам касније ишчитавао радове њених ученика и следбеника – ту је и проф. Црепајац,
па ето пред сведоцима да то кажем, а нема разлога да кажем нешто што не
мислим – видео сам дубок траг и њене писмености и њене учености код оних који
су је наследили.
Сад бих, ако ми допустите, да пређем на оно што би, из угла моје две уже струке
могло да се о том њеном великом завештању каже, разуме се сасвим сведено за
ову прилику. Један историчар античке литературе овако је разликовао Еурипида
и Софокла: код Еурипида сваки детаљ је по правилу крцат или оптерећен значењем,
а код Софокла то није случај. Тако бисмо могли да разврстамо и посленике
на другим духовним пољима, па и Аницу Савић Ребац. Она је била од оних
код којих је сваки детаљ крцат значењем, било зато што је то особеност њеног
стила, било зато што је то био начин на који је водила своју „герилску борбу“
против владајуће идеологије. Ево примера из њене учене и данас још увек актуелне
расправе о Лукрецију Кару и његовом делу О природи ствари. У оно доба
када је она писала на снази је била догма, марксистичка разуме се, да између
филозофског опредељивања и политичке припадности постоји нужна и неодвојива
веза. Какви сте по свом политичком и социјалном положају, такав ћете и
мислилац бити, такву ћете и филозофску школу одабрати. Аница Савић Ребац
управо у раду који сам поменуо, тобоже успутно излаже једно сасвим другачије
мишљење и далеко ближе стању ствари. Она скреће пажњу на то да су убице Цезарове
биле један епикурејац и један стоичар. Онај кога су та двојица убила био
је највероватније епикурејац, а жена му је, у сваком случају, била ћерка једног
угледног епикурејца онога времена. Тим поводом Аница Савић Ребац пита – а питање
је чисто реторичко – ако заиста између политичког опредељења и филозофске
припадности постоји та нужна веза, како су то марксисти хтели да нас увере, откуд
то да један епикурејац и стоичар убијају епикурејца? А у једној фусноти – опет је
то детаљ оптерећен значењем – наћи ћемо полемичку оштрицу уперену против
аутора књиге Платон и такозвани питагорејци. Франк је сматрао да између
Демокритовог квантитативног атомистичког материјализма и прогресивног политичког
опредељења постоји нужна веза. Аница Савић Ребац каже да за такве суптилности
– њена особена иронија – у антици није било места. И подсећа да је
Критија, ујак Платонов, иначе по свом уверењу материјалист и рационалист, био
крајњи конзервативац, а сам Платон конзервативно опредељен мислилац.
Желим да вашу пажњу скренем на још нешто: зашто Аница Савић Ребац бира
дотичног Франка за своју полемичку адресу, а не совјетског тумача Лукреција,
Свјетлова, кога наводи у једној фусноти. Она то чини да би променом полемичке
адресе прикрила траг своје „герилске борбе„ против владајуће идеологије. „Ћерку
кара снаји приговара“.
А сада ћу из угла књижевне теорије да предочим нешто управо поводом њене
недовршене расправе о којој је тако лепо говорила проф. Црепајац. Реч
је о Платоновом погледу на литературу. Нико у то време није умео, а није ни
смео, да предложи неку врсту психолошког тумачења за мржњу коју је Платон
имао према свету уметности. Као неко ко је, премда филозоф по струци, из
101